Objavljeno u magazinu Tabloid, jul-avgust 2013.

MOLI SE BOGU,  DRŽI SE NOVCA - DRUGI DEO

Piše: Ivona Živković

Evo šta je Estl još otkrio u svom istraživanju istorije bankarstva.

U antičkoj Grčkoj oni koji su se bavili bankarskim poslovima nazivani su trapezite i radili su na tržnicama na sopstvenim tezgama. Pojavili su se još u šestom veku pre Nove ere i praktično su prodavali NIŠTA.  Oni su menjali velike kovanice za manje novčane jedinice (zato se najčešće zovu razmenjivači novca). Menjali su vavilonske i persijske šejkele za drahme po kursu koji su sami procenjivali. Dok su postojali različiti standardi u kovanju srebrnog novca sa različitim legurama postojala je kod građana i neizvesnost oko vrednosti novca, pa su trgovci bili primorani da se oslone trapezite i na njihove savete i procene.

Trapezite su savetovali i u vezi sklapanja poslova, ugovora, i naravno, davali su pozajmice sa "kamatom". Ovo je još jedna grčka reč koja označava prinos ili dobit. Kamate su bile od 10, 20 pa i 30 posto. Novac su pozajmljivali u malim, ali i u velikim sumama.

Kao garanciju za pozajmljeni novac uzimali su u zalog raznu robu, ali i zemljišne posede.  Trapezite su bili više ili manje obrazovani robovi u službi svojih gazda -zlatara ili moćnih trgovaca robovima, koji se u javnosti nisu izlagali jer je posao oko zamene novca očigledno tražio veštinu uličnog prodavca.

Bogati hramovi u Tebi, Delosu, Efesu služili su kao mesta gde su se skupljale dragocenosti i nazivani su trapeze. To su praktično bili trezori, koji su imali i svoje čuvare trezora. Uglavnom su bili pod kontrolom sveštenika.

Kada je u Egiptu u vreme helenskog perioda vladavine stvoreno državno bankarstvo, trapezite su postale državni službenici.
Pored toga trapezite su primale i novac na čuvanje, pa su tako još tada ustanovljene knjige u kojima je vođen račun svakog pojedinog klijenta. Čak su vršili i usluge prebacivanja duga sa jednog računa na drugi samo upisivanjem novčane vrednosti,  ukoliko su im oba klijenta međusobno izvršila neku robno novčanu transakciju. Za tu uslugu su trapezite uzimale procenat.

Karakteristično za trapezite je da su ih Grci nazivali strancima,  a da su prebivalište imali tamo gde su radili. Odakle su oni dolazili, čije su bili vlasništvo nije poznato, pa je moguće da su se u Aleksandriji i u Uru nalazile prvobitne bankarske škole gde se izučavao račun i baratanje sa novcem. Dakle, oni su bili robovi koji su naučeni bankarskoj veštini i onda samo distribuirani gde terba da rade posao.

KRALJ FEJDON KOVAO NOVAC PO INSTRUKCIJAMA VAVILONSKIH STRUČNJAKA
Početak kovanja novca u evropskoj Grčkoj vezuje se najčešće za kralja Fejdona iz Arga, gde je on  za savetnike u ovom poslu koristio  usluge ovih “stranaca” tj. bankarskih eksperata koji su živeli u Tiru, Sidonu ili Sardisu, ali i u samom Vavilonu.

U istorijskim spisima se zato nalazi da su oni bili “domaći stranci”. Verovatno je da su veštinu kovanja novca u evropsku Grčku tada preneli od Liđana iz Male Azije koji su u tome bili najpoznatiji među antičkim Grcima. Zlatne kovanice Liđana su bile veoma cenjene.

Novac iz Lidije iz 6 veka p.n.e. sa vavilonskim lavom.

Ovi uvezeni finansijski stručnjaci su tako uticali na Fejdona da je on uvođenje nove drahme predstavio narodu kao "veliki državni napredak" zbog efikasnijeg načina trgovine itd. Savetovano je tako građanima da se mora podsticati štednja, a zapravo su sa ubacivanjem ogromne količine srebrnog novca koji je kovan u Egini i Argu samo bankari znali  kako da izvuku dobit.

Jedna od najvećih grešaka antičkih vladara je tako bila prihvatanje saveta ovih bankarskih eksperata koji su ih navodili da stvaraju sopstvenu državnu riznicu u kojoj bi čuvali novac i zlato dok bi robove olako prodavali i trošili radnu snagu. Mnogi su bili ubeđivani da ako imaju zlato i novac mogu kupiti sve što im treba, pa su im trgovci iz bankarskih družina u tome pomagali donoseći im robu od drugih. Tako su praktično još tada ovi bankari počeli s a podrivanjem grčke privrede ubacujući u nju nepostojeće vrednosti poput novca i uvoznu robu.

Od samog začetka ove vrste bnkarskog posla primenjivane su skoro sve vrste finansijskih smicalica koje su se mogle izvesti. To je značilo: falsifikovanje novca, menjanje gravira na novcu bez obzira da li je to bila glinena tablica, zlatan novac ili srbrni ili bakarni. Lažirali su težinu legure i višestruko izdavali priznanice na isto deponovano zlato. Gde god se moglo varati, to je razradjivano i primenjivano i kako Dejvid Estl navodi praktično je osnovna škola rada sa novcem od samog početka bazirana na prevari.

Krediti i otplaćivanje duga u ratama, kao i izdavanje menica, bankarskih garancija i sl… bankarske su smicalice koje nastaju nešto kasnije kod Rimljana.

SOLONOVE MONETARNE REFORME

Prividnim ujednačavanjem vrednosti kovanica drahme Solon je u svojim monetarnim reformama pokušao da odgovori potrebama trgovaca u razmeni robe iz Asirije, Grčke, Fenikije i Vavilona. Tako je i grčka drahma pretrpela za vreme njegove vladavine u Atini  izmene u sastavu legure.
Mina koja se sastojala od 73 drahme proglašena je kao legalno srdedstvo plaćanja u vrednosti od 100 drahmi, iako po istoričarima nema dokaza da su se u Atini u to vreme uopšte bavili kovanjem novca.

Tako se tumači da je stvarno značenje ove monetarne reforme bilo uspostavljanje atinske domaće kovanice uvođenjem kovanice manje težine (srebra) koje je postala legalna za isplatu dugovanja nastalih za prethodne teže kovanice u Egini i Argu. Cilj Solona , međutim nije bio da  oslobodi dužnike (trgovce) smanjujući vrednost standardnog novčića, već da oslobodi atinjansku trgovinu od vezanosti trgovaca prema lokalnom peloponezijskom novčanom standardu koji se nije prostirao izvan Egejskog mora.

Tako  su i Atinjani imali kovanicu u bronzi i njena standardna težina je bila kao kod Korinćana, Sameanaca i Kirenjana pa su se evropski Grci oslobodili finansijske hegemonije Vavilona i njihovih ispostava u Lidiji, Egini, Argu. I sprečen je izvoz robova. Sparta je dugo odolevala ovim bankarima.
Kako su Solonove monetarne reforme vršene pod stručnim nadzorom “domaćih stranaca” i stručnjaka za novac koji su brinuli samo o količini srebra u novcu, ova reforma je omogućila veliku seobu zlatnih poluga u Grčku.

Naravno, bankari koji su tačno znali ove standarde imali su na umu isključivo mogućnost da time manipulišu u svom interesu. Tako su i šejkel i drahma i rimski dinar kasnije nastojali da kreiraju u istom standardu.

Vladari su na ovaj način postajali sve više zavisnici od količine zlata u svom posedu i trgovaca zlatom pa su polako potpadali pod njihovu kontrolu .

Umesto da budu vladari sopstvenom narodu i raspolažu živom silom i ljudskom energijom koja bi im pokretala privredu, oni su robove sve više koristili kao vojnike za vođenje osvajačkih i pljačkaških ratova u interesu bankara i trgovaca koji su na taj način širili svoje trgovačke puteve. Upravo to danas radi NATO vojska.

Sistem novčanog zaduživanja vladara se tako širio duž čitavog Mediterana ka zapadnoj Evropi.
Čuvari trezora (templari) kao ljudi od poverenja su se tako našli u poziciji da prodaju svoje poverenje svakom vlastelinu koji im više plati i koji im da veći društveni status.
Tako su pozicije čuvara trezora (templara) i profesionalnog vojskovođe (imperatora) postale veoma moćne.

BANKARI SU POSTALI BOGOVI NA ZEMLJI

Veština manipulisanja sa novcem morala je da ide sa teškim obmanjivanjem gradjana i to je bio zadatak sveštenstva i onoga što su oni propovedali kao religiju. Običnim ljudima je tako nametan običan život vezan sa dobrom setvom, žetvom i zabavom, dok se posao prikupljanja i dilovanja zlata i drugih plemenitih metala skrivao iza svetih rituala u božijim hramovima ,  prema kojima je običan narod morao da ima strahopoštovanje. Seljacima u Grčkoj je čak zabranjivano da se nastane u blizini rudnika zlata čak i kada su bili iscrpljeni i napušteni.

Ostaci hrama iz Ura.

Samo odabarani i posvećeni u veliku tajnu (smicalicama sa zlatom i novcem) imali su pristup hramovima.  Svi ostali su bili nepozvani i sledila im je “božija kazna”. Ritualni obredi sa polaganjem zakletve na čuvanje velike tajne postali su način na koji je ovo  sve moćnije kriminalno jezgro širilo svoje bratstvo. Onome ko se ne bi držao zakletve sledila je smrtna kazna. Mnogi elementi ovog starog vavilonskog obreda (na primer zavrtanje nogavice) i danas su prisutni prilikom stupanja u masoneriju.

Sveštenici su  ubeđivali narod da prihvati svoje vladare i njima se potčinjava, jer je narod bez vladara obezglavljen (Bez kralja- ne valja!). Dobri robovi će dočekati oslobađanje od ropskih muka u raju, a loši će zauvek ostati robovi i završiće i paklu. Kult boga - svemoćnog gospodara i stvoritelja kao duhovna manipulacija koja se vekovima održavala je tako postao najveća zaštita vlasteli da može nesmetano da pljačka. Zato se i danas na američkom dolaru nalazi natpus  Annuit Coeptis -  što u slobodnom prevodu znači uz božiju saglasnost.

Tako su i biografije mnogih pljačkaša i kriminalaca koji su radili u interesu ove medjunarodne kriminalne bankarske bratije prikupljajući za njih zlato i dragocenosti koje su se mogle čuvati u trezoru dobijali od crkve zvanično krune i titule, koje im je davalo sveštenstvo na čelu s a njihovim vrhovnim poglavarom oličenim zvanično u liku pape i na prestolu Vatikana gde se u jednom trenutku nalazila najeća zlatna riznica na svetu. I oni su postajali kraljevi i carevi i imperatori kojima je Vatikan darivao krunu.

U SLAVU PLJAČKAŠA I UBICA

Jednog takvog imperatora, Konstantina mi srpski robovi upravo ove godine slavimo jer je navodno legalizovao hrišćanstvo, famoznim Milanskim ediktom (ukazom).  U stvarnosti, čin razapinjanja Hrista na krst (neka druga predanja kažu da je obešen na drvo)  i stvaranje ovog kulta danas je upravo simbol trijumfa bankara nad onima koji su se suprostavljali ovim nečasnim poslovima u “božijim hramovima”. Čak i Biblija lepo opisuje Hristove obračune sa menjačima novca i nastojanje njegovih pristalica da se oslobode ove lihvarske pošasti.

Razapet Hrist na krstu simbolično predstavlja trijumfalnu pobedu lihvara. Zlato u vatikanskoj riznici je nejbolji dokaz za to. Ko kontroliše zlato taj kontroliše monetarnu politiku. Naravno, oni koji misle da je zlato i svo vatikansko bogatsvo tamo stiglo "od Boga" i palo sa neba, imaju pravo da u to veruju. Vernici su zato stado kome stalno treba "pastir" da ih usmerava, jer su sami nesposobni da rezonuju.

Sveštenici i templari zato i danas vladaju svetom preobučeni u hrišćane tj. hrišćanske pastire. I to je trik kome je pribegao i imperator, osvajač , ubica i pljačkaš za račun vatikanskih rizničara - car Konstantin. Tako su plaćeni  rimski imperatori odlučili da svoje osvajanje i pljačku ne vode kao obični kriminalci i plaćenici već pod “časnim krstom”. I narod je za tu prevaru vekovima znao i nije ih prihvatao, pa su jeretici morali vekovima da budu satirani i zastrašivani i mentalno obrađivani katoličkom inkvizicijom.

Ovaj kriminalni obračun sa nevernim stadom doveo je dotle da se i samo sveštenstvo pod uticajem vizantijskih moćnih bankara i vladara podelilo, pa se podelila i "hrišćanska" crkva. U suštini razlika je bila samo u crkvenoj doktrini.

To što mi iz istočne ortodoksne crkve u Srbiji danas (2013) slavimo Milanski edikt, datum kada se vatikanski vuk krvolok preobukao u ovčiju hriščansku odoru (313), posledica je toga što su interesne karte vlastelina u Evropi ponovo podeljene. Masonerija koja kontroliše sve medije i izdavaštvo i kulturu u Srbiji nametnula je proslavu Milanskog edikta i to predstavlja otvoreno ruganje takozvanoj pravoslavnoj crkvi. Novi Svetski (bankarski) Poredak planira samo jednu crkvu u koju će sve druge biti inkorporirane. I to će biti satanistička crkva. Naravno, masoneriju instruiraju jezuiti i to u svim zemljama gde je prisutno pljačkaško bankarstvo. I sve "hriščanske" crkve danas rade za ove međunarodne prodavce magle.

Kontrola novčanih tokova (rudnika zlata i srebra i transport novca), kao i kupovina zemljišnih poseda širom Mediterana i Evrope  postala je tako ogorčena borba "vavilonskih bankara". Jedan deo je poslovao dobro u Vizantiji, a drugi deo je nastojao koristeći moćnu špansku armadu da preuzme deo zapadnog tržišta i to uz pomoć varvara, gusara i normanskih kraljeva.

KOLEKCIJA VELIKOG HRIŠĆANINA, SVETOG JANUARIJA

Bankarska i trgovačka vlastela jačala je isključivo na ratovima i razaranjma tako što su novcem često i falsifikovanim plaćali podobnim vladarima i kriminalcima vojsku, omogućavajući im onda da zadrže deo plena, dok su trgovci dobijali slobodne trgovačke puteve i mogućnost da šire svoje robno novčano tržište. I današnji liberalizam i globalizam samo njima pogoduje. To je tržište bez granica. Mnoge lokalne vladare su uvodili u rat čudesnim smicalicama, pa je stvorena pri rimokatoličkoj riznici i posebna jedinica sveštenstva koje je obučavano za najsloženiju vsrtu prevara, a to su jezuiti. Ovaj sveštenički red je i danas najmoćniji aparat za stvaranje ratnih konflikta među državama i kontrolišu sve svetske bezbednosne službe, a njihov najnoviji izum je terorizam i islamski militantni fundamentalizam. Od poznatih ideoloških izuma tu su još nacizam, komunizam, kao i cionizam. Sve tzv. političke ideologije smišljaju ovi pastiri, a stada se onda pokreću u konflikte. Suština ovih manipulacija je obmana, sejanje straha i panike i pokretanje oružanih intervencija i ratova. Oni pod kontrolom tako drže čitav NATO vojni savez.

Mi ćemo ti reći, sinko, koga ćeš sledećeg da bombarduješ .

SVETI PETAR SA “ONOGA SVETA” BRANI ZLATNU RIMSKU RIZNICU
Koliko su jezuiti lukavi pokazuje i jedna zanimljiva anegdota. Nakon smrti cara Konstantina jezuiti su  često podsticali nemire u Rimu kako bi u opštem haosu potpuno prezueli vlast pošto je ogromna količina zlata opljačkanog iz čitavog sveta čuvana tada u Rimu. Ali, kada su Turci u 8. veku krenuli  na Zapad da to zlato vrate natrag, Rim nije imao ko da brani. A moćnu vojsku je tada imao franački kralj Pipin. Da bi ga naveili da brani Rim (Sveti grad) jezuiti su Pipinu dostavili pismo koje mu je navodno uputio preko jezuita lično Sveti Petar (sa onoga sveta) u kome ga moli da spasi Rim. I lakoveni i bogobojažljivi kralj Pipin, koji je bio fasciniran  da ga Sveti Petar zna po imenu,  pokreno je svoju vojsku na "sveti zadatak" i spasao od pljačke privatnu riznicu rimskih bankara.
Rimski menjači novca i prodavci bankarskih usluga su u to vreme nazivani argentari ili numulari. Reč bankar nastala je tek u srednejm vekuc u Lombardiji.

ZAŠTO SU NEMANJIČI DOBILI KRUNU OD VATIKANA?

Da se metal na teritoriji današnje Srbije obrađivao hiljadama godina pre Nove ere bila je dugo skrivana istorija, pa je kovanje novca na ovom prostoru zvanično prisutno tek od srednjeg veka.  Poznato je da su ovde i Mletački trgovci (najveći finansijski maheri i prevaranti) kovali  zlatnike i srebrnjake, ali je verovatno tajna da im je kralj Milutin pravio lažni novac koji je bio naizgled gotovo istovetan sa njihovom, ali sa promenjenom legurom od zlata i srebra. Ovaj novac je tako bio čista prevara.  I on se time nije mogao baviti bez njihove saglasnosti jer ne bi bio na tronu. Za učešće u ovim bankarskim prevarama Nemanjići su i dobili vladarsku krunu, pa im je data tako na upravljanje oblast na Balkanu preko koje je prolazio važan transport novca.

Prvi koga su novcem zavrbovali je bio čovek sa imenom Nemanja (bez imovine) od oca Zavide (navodno vlastelina) , i koga su podboli i finansirali  (kao današnje “Otporaše”) da se dokopa pozicije župana, te se on zarad para i vlasti okrenuo i protiv sopstvene braće i naroda. Ako je "nomen est omen", ime Zavida puno govori o njegovom karakteru.

Zvanična titula kralja Milutina (1282-1321) je bila Stefan Uroš po “milosti božijoj “ kralj i samodržac svih srpskih i pomorskih zemalja. Da li ime ili nadimak Uroš ima neke veze sa vavilonskim gradom Ur?
Ali Nemanjići nisu bili samodršci vlasti (jer za to nisu imali snagu) već plaćenička i pljačkaška vojska za interse medjunarodnih bankara

Raška je tako bila baza u kojoj su mletački trgovci falsifikovali svoje zlatne kovanice koje su onda ubacivene dalje u Holandiju i ostalu Evropu koju je trebalo pokoriti. Kriminal ovih vatikanskih plaćenika i pljačkaša (drevnih tajkuna) shavtio  je očito i Dante jer je kralja Milutina smestio u svoj ep “ Pakao”.  Tako je i čitava srednjevekovna srpska država stvorena na čistoj bankarskoj prevari koja je imala za cilj da vojno i monetarno podriva snagu Vizantije i njen stabilan i cenjen novac.

Velika graditeljska aktivnost u podizanju utvrdjenja i manastira i “darivanje” novca crkvi,  kako romantizirano opisuju naši istoričari Nemanjiće, u stvari je bila potreba međunarodnih lihvara da se grade tajne “banke” tj. hramovi u kojima je vođeno knjigovodstvo i držano zlato i ostala bogstava. Tu je vršena i primopredaja zlata. Zvanična srpska istorija kaže kako su se u manastirima prepisivale knjige te da su bili centri pismenosti, ali se nigde ne pominju knjigovodstveni spisi. Pismeni su zato bili samo oni koji su bili u manastirima pod zakletvom, dok je narod za tu pismenost vekovima uskraćivan.

Kosovo i Metohija su bili na važnom trgovačkom putu, pa su zato tamo i podizani manastiri (banke) u kojima je čuvano zlato na putu iz Grčke i Turske za Dubrovnik i Veneciju i Peštu. Tim zlatom su podmićivani evropski vladari.

Čitava dinastija Nemanjića je radila kao plaćenička vojska bankara i to u zavisnosti ko im je plaćao tako su i radili tj. pljačkali i ratovali.

RODBINSKE VEZE SA EVROPSKIM DVORJANIMA
Kao što svi sitni mafijaši nastoje da se orode sa glavnim bosom (kumom), kako bi bili bolje rangirani u  mafijaškoj hijerariji, tako su se i kod bankara i njihovih saradnika u kriminalu stvarale veze bračnim povezivanjem. Posebno su nastojali da se infiltriraju na dvorove moćnih vlastelina i feudalaca.

Nekadašnji urednik radio Beograda i pisac, pokojni  Slobodan Perović,  koji je opisao u svom fiktivnom romanu Nemanjiće kao kabadahije koji su u nekoj krčmi na putu iz Italije možda pokupili neku krčmaricu i doveli je u Srbiju predstavljajući je narodu kao rođaku nekakve poznate Anžujske loze, verovatno je više osetio ono vreme nego mnogi oficijelni istoričari koji sa posebnim divljenjem i starhopoštovanjem i danas pišu  hvalospeve o Jeleni Anžujskoj kao velikoj plemkinji koja je postala žena Stefana Uroša i majka budućih kraljeva Dragutina i Milutina.

Sirovost, divljaštvo, primitivizam, obračuni među braćom, sinovima i očevima, kao i koristoljubive ženidbe  su upravo  karakteristike  gramzivosti koju su Nemanjići ispoljavali čitav niz generacija. Ništa dobro narod Srbije od ove kriminalne dinastije nije imao. Na žalost mnogi naši istoričari u želji za katedrom i naučnim priznanjima često prenebregavaju mnoge istorijske činjenice u vezi ove porodice, dajući romantiziran opis njihove surove vladavine. A bilo bi lepo da neko sve ovo istraži, baš kako je to uradio i Dejvid Estl.

Istorijska činjenica da je kralj, pa car Dušan bio čuvar riznice (tj. templar) i kamatnik koji je pozajmljivao novac sa kamatom od pet posto savršeno govori o njegovoj vladavini. I njemu je dopušteno iz Venecije da kuje novac, što je radio u takozvanim zlatarijama, u kojima su radili obični zlatari. Da bi ih kontrolisao doneo je u Srbiji i prvi zakonik (1354) koji kaže i ovo: „Zlatari u župama i na carskim zemljišnim posedima da se ne nastanjuju, već samo u gradovima koje je car odredio za kovanje dinara“.

Srebrni dinar cara Dušana prikazuje konjanika (osvajača) okrenutag ka istoku ka Vizantiji.

Dušanov zakonik još kaže da „ako se nastani zlatar u selu umesto u gradu na tlu carskom, da se to selo raseli, a zlatar spali. Ako zlatar u gradu kuje dinare tajno da se zlatar spali , a grad da plati globu“. Sama reč dinar (denarijus) označavao je zlato.

Najveći deo zlatnika  prebacivan je onda u Dubrovnik i u Veneciju na čuvanje, tako da je Srbija bila glavna kovnica novca Mletačke republike. Najvredniji novac Venecijanskih trgovaca se danas nalazi najverovatnije u riznici u Londonu i u Švajcarskoj, a zlato se i danas bez mnogo pompe iz Srbije iznosi u London (gde je danas politički centar ovog međunarodnog bankarskog kartela).

Ubacivanje bezvrednog novca (fiat money) u privredu kako bi se ona uništila  danas se naziva "direktnim stranim investicijama", a jeftino korišćenje robova se naziva "otvaranje novih radnih mesta". I tu se ništa već hiljadama godina nije promenilo. Menjaju se samo naše iluzije o svetu u kome živimo, a kojim vladaju kriminalci, mafijaši i njihovi iluzionisti u svešteničkim odorama i njihovi koisni idioti po kojekakvim demokratskim institucijama.

NAĐEŠ ZLATNIKE I DOBIJEŠ BATINE
U Srbiji su i danas žive priče o velikoj količini sakrivenog ili pogubljenog srednjevekovnog kovanog novca koji se nakon raznih ratova na ovom prostoru može još naći. Za prikupljanje ovog novca posebno je nakon Drugog svetskog rata bila zadužena takozvana služba „džavne bezbednosti“ tj. Udba. Ova služba inače samo nosi takav naziv, ali u suštini štiti interse međunarodne vlastelinske oligarhije, a ne države kao što većina misli.  Za rad sa nađenim zlatnim i srebnim novčićima širom Srbije bave se i danas posebne policijske snage. Ko god je nešto našao zakopano u šumi ili pećini , i pokušao da to proda, u policiji je mogao da dobije i teške batine.  Transport zlata preko Srbije u Veneciju je bio najunosniji posao svih srpskih vladara, dok ga Turci nisu presekli. Možete sada pretpostaviti koga su i čije interese branili kosovski junaci 1389. Srpskog naroda sigurno nisu. Zato je istorija Srbije u potpunosti falsifikovana.

TREĆI DEO:TAJNA "IZABRANOG NARODA" ZA BANKARSKE TRANGE-FRANGE