SRODNI LINKOVI: CUNAMI TEROR? Da li je cunami, koji je 26. decembra 2004. pogodio obale 11 zemalja u Indijskom okeanu, nastao prirodnim sudarom dve tektonske ploče ili je potres namerno izazvan? ZAŠTO 28.MARTA 2005. NIJE BILO CUNAMIJA, iako je zemljotres na Sumatri bio jači? Da li to dokazuje da je prethodni cunami izazvan termonuklearnom bombom? |
CUNAMI TALAS VREBA AMERIKU Piše: Ivona Žiković
Takodje se upozorava na novi način ratovanja u budućnosti gde će se umesto direktnog udara razornim bomabama koristiti energija prirode, koja je nemerljivo jača, i koja će biti veštački generisana i usmeravana na neprijatelja u vidu raznih elementarnih nepogoda. Moguće tehnike se već decenijama isprobavaju. Kao dokaz da u slučaju zemljotresa u području Sumatre, 26. decembra prošle godine, nije sve bilo tako prirodno navode se mnoge "slučajnosti". Na primer, američke vojne trupe su se čitavih godinu dana pripremale za pružanje "humanitarne pomoći" u slučaju baš takve "elementarne nepogode" i odmah su jurnuli u "pomoć" ugroženom regionu sa nuklearnom podmornicom, dva nosača aviona i dva nosača raketnih lansera (?!) Američki državni skeretar za spoljne poslove, Kondoliza Rajs, čak je sa ponosom izjavila da je pomoć koju je Amerika poslala u daleku Aziju "divna prilika da se pokaže, ne samo američka vlada, već samo srce američkog naroda". Takodje je dodala da veruje da će se to Americi i prilično isplatiti (?!). Neobična oklonost je i da su dva amerčka sateilita, "Jason-1" i "Topex-Poseidon", koji kruže oko Zemlje sa zadatkom da veoma precizno prate i snimaju kretanja nivoa mora, u trenutku katastrofe bila pozicionirana (srećom valjda) baš iznad Indijskog okeana. Ako se zna da se svaki satelit u Zemljinoj orbiti okrene 13 puta u roku od 24 časa, svaki put se pomerajući po tri hiljade kilometara kako bi pokrio čitav globus, može se reći da su baš imali sreću da se tu nadju u pravom trenutku. Evropski satelit "Envisat" se nad tim područijem našao tek četiri sata nakon udara talasa. Ali kako kaže američki predsednik Buš: "Bog je uvek uz Ameriku"!
Ali, protiv politike "permanentnog preventivnog rata", koji se po potpredsedniku Amerike, Diku Činiju "ne sme završiti dok smo živi", sve su oštrije kritike brojnih naučnika koji upozoravaju na moguće katastrofalne posledice ako se sila prirode počne koristiti kao oružje. Zanimljivo je i da je u poslednjoj poseti Džordža Buša Briselu, kao jedna od tema razgovora sa vodećim čelnicima EU, pored Sirije, Iraka, Irana, Izraela, važno mesto zauzela i - ekologija (!) Da li su to Amerikanci postali naprasno zabrinuti za prirodnu sredinu? Biće da da jesu, jer cunami talas može, baš kao i u Indoneziju, Šri Lanku i Indiju, udariti i na SAD, posle čega bi, na primer, Florida izgledala baš kao i Sumatra nakon 26. decembra. Zato je zanimljivo podsetiti na jednu geološku studiju iz 2001. godine koju su uradili Stiven. N. Vord, geofizičar sa Univerziteta u Kaliforniji i Sajmon Dej, naučnik iz Londona. U studiji se upozorava da na planeti postoji jedno geološki veoma osetljivo mesto odakle bi se mogao inicirati razoran megacunami talas u Atlantskom okeanu koji bi stigao do obala obe Amerike, ali i Engleske, inače najodanijeg američkog političkog i vojnog partnera. Po rečima najzagriženijih kritičara NATO-a i američke spoljne politike, koji su ovih dana upozirili na pomenutu studiju, treba samo generisati tu prirodnu silu i ona bi u Severnoj i Južnoj Americi odnela na desetine miliona života i načinila ogromnu materijalnu štetu. Generator bi bila eksplozija termonuklearne bombe od 100 do 1000 megatona (u Hirošimi je korišćena od 20) koja bi bila postavljena "na pogodnom mestu" u Atlantskom okeanu. Sve ostalo je "posao" megacunamija. A gde je to mesto? Inicijalno mesto se nalazi u području Kanarskih ostrva, tačnije u južnom delu ostrva La Palma. Ovde je smešten vulkan Kumbre Vijeo, čija je poslednja erupcija zabeležena 1949. godine.
Ako bi došlo do erupcije ili zemljotresa nestabilna struktura južnog dela kupole bi se urušila pri čemu bi se odvalio jedan ogroman blok materijala, 25 km dug i 15 km širok, debljine 1400 metara, koji bi krenuo niz strminu u more. Gromada bi imala 150 do 500 kubnih kilometara materijala koji bi se survao sa visine od dve hiljade metara. Iz do sada nataloženog vulkanskog materijala geolozi su utvrdili da je
do obrušavanja kupole dolazilo mnogo desetina puta u proteklih nekoliko
miliona godina, a poslednje urušavanje je bilo pre 566.000 godina kada
je formirana i kupola susednog vulkana Kumbre Neva. Inače nestabilnosti
vuklanske kupole Kumbre Vijea doprinosi i klizište u bazi u dužini oko
12 do 15 kilometara u delu zaronjenom u more. Šta bi se desilo posle? Odmah dva minuta nakon udara prve, najteže gromade u more, formirao bi se vodeni zid koji bi dostigao visinu od 900 metara i koji bi brzinom od sto metara u sekundi krenuo preko okeana. Talas bi nakon predjenih 50 kilometara bio visok 500 metara, a nakon dvesta pedeset kilometara još bi bio nekoliko stotina metara visine. Okolna ostrva bi već nakon 15 do 30 minuta pretrpela ogromno razaranje.
Nakon jednog sata talas visne izmedju 50 i 100 metara dostigao bi afričku
obalu gde bi se razlio po Zapadnoj Sahari.
|