KAD JE PROFIT SVETINJA, A PRIRODA GREŠNA

	05.06.2008. KAD JE PROFIT SVETINJA, A PRIRODA GREŠNA Piše: Ivona Živković "Bez soli nema života". Svaki lekar ovo zna, jer je to zapisano i u medicinskim knjigama. Kada danas kažemo so, mislimo zapravo na natrijum-hlorid (NaCl). Ipak, ova " životno" važna supstanca ne nalazi se u zemljištu na kome raste povrće i drugi usevi, pa paradajz , krastavac, luk, krompir i kukuruz moramo da solimo. Da nije Majka Priroda napravila neku grešku? Ovu so moramo da dopremamo sa često veoma udaljenih nalazišta ili da je vadimo iz mora. Trgovina solju je oduvek bila najunosniji posao, a soje nazivana i belim zlatom. Nekada su stari rimski vojnici dobijali platu u soli, toliko je bila cenjena i tražena. Ljudi su odavno znali da silvinit (NaCl+KCl) obnavlja snagu nakon dugog rada pa su konjima i radnim životinjama davali da ližu ovu so, tako im nadoknađujući elektrolite koje se izgubili znojenjem. Ali, zamislite da živite u nekoj planinskoj zabiti, daleko od mora i od nalazišta soli i daleko u vremenu kada ljudi još nisu proizvodili višak hrane i nisu nigde mogli da putuju, i nisu znali za so već se grozničavo držali svog staništa i obradive zemlje? Kako su unosili NaCl bez koga «nema života» ako soli nisu imali na svom staništu? Kada su sredinom seamdesetih godina tragači za zlatom krčmili amazonske šume na severu Brazila, stigli su do staništa, do tada potpuno zatvorenog i nepoznatog, plemena koje je tu živelo najmanje 500 godina u veoma primitivnoj zajednici i bez ikakvog kontakta sa današnjom civilizacijom. Tako je otkriveno pleme Janomami (znači «ljudsko biće») koje danas broji oko 20 000 ljudi. Naučnici su odmah pohrlili da vide to čudo, pa su i medicinski pregledani. Janomami su bili živahni i vitki lovci, puni energije i uopšte nisu patili od bolesti sa kojim se bore civilizovani ljudi. Nisu patili od virusnih infekcija, od kardiovaskularnih poremećaja, od artritisa, reume, dijabetesa. Nisu bili proždrljivi i debeli i nikada nisu prali zube. Krvni pritisak im je bio 104/70 mm/Hg za muškarce i 95/63 za žene i nije se povećavao sa godinama, već se neznatno smanjivao. Rečnu ribu su lovili rukama, pa su je zbog slabog ulova i manje konzumirali. Ali, samo 5% populacije je živelo pored reke. Ostali su bili daleko u šumi zbog čega su dugo ostali neotkriveni. Tu su uzgajali domaće životinje, ali ih nisu jeli. Umesto njih lovili su divljač. Glavna hrana im je bila ona koju sakupljali u prirodi, a mnoge useve su uzgajali sami: slatku kasavu, sladak krompir (oba useva su bogata vitaminom B17), šećernu trsku, banane, duvan, pamuk i razne trave nama poznate kao medicinske i halucinogene. Natrijumovu so nisu koristili uopšte i meso nisu konzervirali. Ali, njihov organizam je bio pun kalijuma. Dnevni unos ovog minerala im je bio najmanje 8.500 miligrama. I to je znatno više od onoga što savremena medicina danas propisuje kao dnevnu dozu. Za ovo pleme PRIRODA i sve što je u njoj stvoreno je SVETINJA. Za razliku od natrijumove soli koja se mora vaditi iz mora i kopati iz zemlje na određenim lokalitetima, kalijumova so (potasium) nalazi se svuda u obradivom zemljištu i biljke ga odatle uzimaju i kao i sve ostale minerale i prerađuju u koloidan oblik. ZAŠTO JE VAŽAN KALIJUM? Kalijum je prisutan u svim ćelijama i od suštinske je važnosti za rad nervnog sistema, u prenošenju hranjivih materija do krvnih ćelija, u oslobađanju energije iz mišića i kontroli njihovog grčenja. Kalijum u organizmu reguliše balans vode, pomaže sve vrste isceljivanja i obnove ćelija, pomaže pri zarastanju posekotina, modrica i drugih povreda tkiva. Odstranjuje kiseline iz zglobova i olakšava stanje njihove ukočenosti. Prirodni je ublaživač bolnih nadražaja, glavobolja i migrena. Zbog visoke elektrohemijske aktivnosti kalijum se stalno kreće i potrebno ga je svakodnevno unositi u velikim količinama kako bi se nadoknadio njegov trošak. Kalijum je ključni element koji pomaže odvođenju iz organizma nesvarenih produkata koje kao otpatke izvodi ih napolje sprečavajući njihovo gomilanje i toksikaciju organizma. Kalijumova so je elekterolit kao i natrijumova. To su elementi koji se u solucijama razdvajau na jone (naelektrisane čestice). Zahvaljujući ovom naektrisanju on i obavlja sve ove poslove u organizmu. Izvesni enzimi traže prisustvo kalijum-hlorida da bi se uopšte aktivirali. Kalijumova so se gubi prilikom znojenja i velikih napora, ali i kroz urin što znači da se unošenjem velikih količina tečnosti u organizam i on više izbacuje. Ovde se možda pitate zašto onda lekari preporučuju da se dnevno u organizam unose velike količine vode? Pa, verovatno zato što je to preporučio neki svetski medicinski autoritet, i što to stalno piše po raznim revijama i novinama koje imaju rubriku o zdravlju. Ali, verujte, mnogo je bolje ne verovati uvek “svetski priznatim autoritetima”. Posebno ako ih finansira neki moćni farmaceutski koncern. Tako neki potpuno nepriznati lekari kažu da se adekvatnom hranom u organizam unose sasvim dovoljne količine vode, pa nam nikakvo posebno dolivanje i nije uvek potrebno. Naprotiv, veliko unošenje tečnosti može da iznuri bubrege. Ali, zar nije najbolji pokazatelj to što smo žedni? Naravno da jeste, jer treba imati u vidu i šta smo jeli. Ako smo u organizam uneli velike količine natrijumove soli ili rafinisnog šećera, normalno da ćemo biti žedni. Organizam će se jednostavno pokrenuti da to izbaci. I to je ono što će činiti upravo kalijum. Verovatno ste nekada primetili da niste čitav dan popili ni jedan gutljaj vode i da uopšte niste žedni. To je možda bio dan kada ste sa hranom uneli potrebnu količinu tečnosti i svakako niste tog dana konzumirali šećer, kafu ili natrijumovu so. Možemo o tome razmišljati, zar ne? Brojne su bolesti posledica nedostatka kalijumve soli u organizmu: artritis, osteporoza, povišen krvni pritisak, angina, moždani i srčani udar, dijabetes… I to su upravo danas vodeće bolesti u svetu. ODAKLE DOLAZE KARDIO-VASKULARNE BOLESTI? Ipak, bolest broj jedan je hipertenzija, a sa njom idu i drugi kardiovaskularni poremećaji. Uzrok je , kaže medicina, poremećan “balans” kalijuma i natrijuma u organizmu. Kako se remeti taj “balans“ kada kalijuma ima praktično svuda u zemljištu, a hranu svakodnevno solimo natrijumom-hloridom? Na žalost, kalijuma često nema dovoljno u kultivisanom zemljištu, i to najviše zbog loše upotrebe veštačkih đubriva i želje za brzim prinosom, ali i spaljivanjem takozvanih "žetvenih ostataka", što je i kod nas uobičajena praksa kod seljaka već stotinama godina. Iako je kalijum glavni sastojak veštačkog đubriva (NPK), biljke ga često ne apsorbuju na adekvatan način. Pravi poljoprivrednici znaju da se pre kalizacije mora izvršiti humizacija zemljišta unošenjem zelenišnog djubriva. Samo tako će se kalijum iz NPK đubriva vezati za humusne koloide sa kojih se vrši lagano otpuštanje vode (desorpcija). U protivnom kalijum se lako može isprati vodom. Kalijum daje paradajzu crvenu boju, ali ako paradajz povuče previše kalijuma (čemu se takođe pribegava da bi bio crveniji) on iz ploda istiskuje kalcijum. Nedostatak kalijuma u zemljištu na listovima lucerke. U plodu paradajza se uočava kao zelena kragna oko peteljke ili kao žućkasto zelene fleke, što imamo priliku da vidimo na pijacama. Upravo hroničan nedostatak kalijuma može imati letalne posledice na organizam, ali svetski medicinski autoriteti to izgleda prikrivaju. MEDICINSKI PARAMETRI ZASNOVANI NA POGREŠNOJ ISHRANI? Naime naučnici su tek početkom 20. veka počeli da vrše merenja krvnog pritiska i da određuju ono što predstavlja normalan prosek za zdravog čoveka. Učinjeno je to tek pošto čovek već stotinama godina unosi u sebe toksičan natrijum (koji je hrana za morske ribe, ali ne i za ljude), i nakon što su veštačka đubriva uveliko zamenila prirodno đubreno zemljište. To znači da su ljudi stotinama godina već izloženi neadekvatnoj ishrani i zbog toga lišeni velikih količina kalijuma. Tako se danas smatra da je normalan krvni pritisak za čoveka oko 120/80 mm/Hg, i da se sa godinama povećava. To je znatno više nego kod plemena Janomami. Zvanična medicina kaže i da dnevni unos kalijuma za odraslu osobu treba da bude 3200 do 4100 miligrama (duplo manje od onoga što unose Janomami). Amerikanci danas kroz hranu unose samo 1500 do 2000 miligrama, što znači da su u hroničnom deficitu dnevno oko 1800 miligrama. Na ovo je kongresmenima skrenuta pažnja još 1936. godine, ali javnost sa tim nije podrobnije upoznata. Naprotiv, učinjeno je sve da se ovaj deficit kalijuma vešto prikrije. Tako američka FDA propisuje da je kao dopuna u ishrani potrebna dnevna doza kalijum-hlorida još 100 miligrama. Sve više od toga, smatra se, može biti opasno. Dnevni deficit kalijuma od 1800 miligrama se tako nikada ne može nadoknaditi. Naravno, farmakobiznis je tu video svoj profit. Bolje je imati potenicijalnog pacijenta i lečiti ga od posledica, a uzrok bolesti ne pominjati. U Srbiji se kao maksimalna dnevna doza propisuje oko 5 850 miligrama, ali o mineralnom deficitu u zemlljištu ne postoje precizni podaci. Ali, zemljište u Srbiji je još zdravo. Treba, ipak, imati u vidu da se velike količine voća i povrća kod nas poslednjih godina uvoze i da je sve to gajeno za komercijalne potrebe. Ali broj obolelih baš od gore navedenih bolesti i u Srbiji je ogroman. I to je sasvim rečit podatak. Ipak, najveći deficit kalijuma nastaje prekomernim izbacivanjem iz organizma. Još sedamdestih godina 20. veka poznati američki nutricionist Andžela Dejvis je tvrdila da ljudi koji uzimaju u hrani natrijumovu so po svom ukusu i prohtevima izbacuju iz organizma devet puta više kalijuma, nego kada im je unos natrijumove soli ograničen. “Ispitanici kojima je uskraćen unos kalijuma zadržali su u organizmu toliko natrjumovih soli, da im je drastično skočio krvni pritisak”. Neki lekari su ovo odavno shvatili pa su u lečenju hipertenzije počeli sa davanjem ogromnih količina kalijumove soli i do 20 000 miligrama dnevno. To se pokazalo kao uspešna terapija. Ali, farmakobiznis ne voli da se ljudi leče jeftino, a posebno ne voli da se trajno izleče. Zato, da neko mudar ne bi došao na ideju da guta ogromne količine kalijuma, krenuli su sa zastrašivanjem. Tako su preko udarnih medija publikovane brojne priče koliko je kalijum otrovan ako se unese u velikim dozama. Jedna od priča je da će kalijum u organizmu reagovati sa nekim od široko i često primenjnih sintetičkih lekova , što može prouzrokovati smrt. I to je tačno, ali ono što će izazvati smrt je sintetički lek, a ne kalijum. Tu je i priča o kalijumu koji kada se ubrizga u krv može zaustaviti rad srca jer se baš kalijum koristi kao jedna od supstanci u “injekciji smrti” za osuđenike na smrt. Tada je on u koncentraciji od 50 mililitara. Pa, normalno je da ćete se otrovati kalijumom ako ga ubrizgavate direktno u krv. Zato je priroda i predvidela da se u organizam sve unosi kroz usta i želudac, a ne preko igle (koju lekari mnogo vole). I želudačnu kiselinu ako bi ubrizgali u krv brzo bi ste umrli. A, ona je stalno prisutna u našem organizmu, ali tamo gde treba i gde je to priroda odredila. Da li je onda Majka Priroda odredila da treba da jedemu natrujumovu su? Očito, ne. Ljudi je sami uzimaju kao hranu jer im se ukus dopada i navukli su se pre mnogo stotina godina. Natrujumova so je i izuzetan konzervans i antiseptik. Ni bakterije je ne podnose koliko je toksična. Ali, kada je ne bismo uopšte unosili o organizam, trošili bi smo mnogo manje kalijuma, bili zdraviji i to ne bi bilo profitabilno ni za farmakobiznis, ni za proizvođače konzervirane hrane. Poznato je i da "nedostatak" natrijuma u organizmu smanjuje apetit. Tako su korumpirani naučnici i lekari, koji mnogo vole pare i simpozijume na egzotičnim mestima po luksuznim hotelima (koja im farmaceuti rado plaćaju) skovali prigodnu naučnu teoriju koja se danas uči na studijama medicine i opravdava stalno prisustvo natrujumove soli u organizmu. Ona objašnjava kako se jedan životni elektrohemijski proces neprestano odigrava u našim ćelijama, pa su izmislili i dva medicinska pojma: “kalijumovu pumpu” i “membranski potencijal ćelije”. Tako se kaže da je natrijum “jedan od glavnih jona u ekstracelularnoj tečnosti. Ima ga i u plazmi, a manje u ćelijama“. Zato se preporučuje da se u organizam unosi dnevno 2,5 do 7 grama natrijumove soli na dan. “Natrijum je odgovoran za regulisanje osmolaliteta, acido-bazne ravnoteže i membranskog potencijala ćelije” . U stvari 95 % natrijuma u organizmu se nalazi van krvne ćelije, a samo oko 5% uspe da prodre u nju. Sa druge strane, kalijum se nalizi 95% u krvnoj ćeliji, a samo 5% je u ekstracelularnoj tečnosti. Razlog je logičan jer je samo kalijumu mesto u ljudskom organizmu i on grozničavo pokušava da odbrani krvnu ćeliju od toksičnog natrijuma koji nadire ka njoj i koji mi zbog ukusa ubacujemo u organizam. Ta borba kalijuma iz ćelije i natrijuma koji je van ćelije (oba su elektroliti istog naelektrisanja) preko ćelijske membrane korumpirani naučnici su nazvali “osmotski balans elektrolita”, a žestinu ove borbe, odnosno pritisak na mebranu koji tada nastaje, krstili kao “potencijal ćelijske membrane" i kao životno važan. ISTA HRANA ZA LJUDE I MORSKE RIBE Koliko je, međutim, natrijumova so toksična za organizam lekari jako dobro znaju. Kada se u krv ubrizgava “hipertoni rastvor natrijum-hlorida on dovodi do porasta Na u plazmi i povlačenja vode iz organa, posebno u mozgu, pa to izaziva nagli skok pritiska”. Lekari znaju da se ovom metodom može izazvati i abortus, da se tada aktiviraju horomoni koji regulišu rad imunog sistema (npr aldostrona) itd. Neželjeni efekti prilikom ubrizgavanja natrijum-hlorida u krv su: muka, povraćanje, dijareja, bol u abdomenu , žeđ, smanjena salivacija i lakrimacija, znojenje i groznica, hipotenzija, tahikardija, poremećaj funkcije bubrega. Dakle, sve karatkteristike trovanja organizma. Ukoliko se i dalje nastavi ubrizgavanje NaCl u krv nastaje “hipernatremijski šok koji izaziva diseminovane intravaskularne koagulopatije, koje mogu završiti hemoragijama i smrću“! “Prevelika količina natrijum -hlorida može izazvati težak disbalans elektrolita zbog čega može doći do opterećenja vodom, hipokalijemije i acidoze”. Opterećenje organizma vodom dovodi do “smanjenje koncentracije elektrolita u serumu i može izazvati zastojnu bolest srca i plućni edem”. Krvna ćelija očigledno ne prihvata natrijum kao hranu i grozničavo se brani od njega. U toj odbrani kalijum, koji je ćelija krvi rado propustila kroz membranu, bori se da natrijum zaustavi od prodiora u ćeliju i sprovede ga preko bubrega napolje… I u toj borbi se troši. I onda vam popularni medicinski magazini još kažu da treba da pijete što više vode, što znači da kalijum što više izbacujete iz organizma i da odbranu krvne ćelije slabite, da smarate bubrege koji ako nepravilno rade mogu dovesti do smanjenog izbacivanja kalijuma (hiperkalijemije), a što znači sakupljanje i ostalih otrova koje kalijum stalno sprovodi van organizma. Shematski prikaz "kalijumove pumpe" i "osmlolaliteta" za studente medicine. Za savremenu medicinsku nauku je najvažnije da se svi biološki fenomeni objasne što komplikovanije kako bi se sam fundement maksimalno zamaskirao, a onda prodavala magla po kojoj će nove generacije specijalizanata dalje tumarati i beskonačno "istraživati" tražeći lek. Ispada, što je medicina razvijenija, više je novih bolesti. A sve to moraju da prate novi lekovi i "nova istraživanja". Ove nelogičnosti su, očito, deo zavere farmakobiznisa i korumpiranih medicinskih naučnika, koji žele što više potrošača skupih lekova. Tu spada i industrija konzervirane hrane pune aditiva, takođe unosan biznis. Baš kao i proizvodnja i trgovina natrijumovom solju i veštačkim đubrivima. Prodaja aparata za merenje pritiska je pravi hit. Ljudi danas mere pritisak kao da gledaju na sat. O tome koliko zarađuju klinike za kardio-vaskularne bolesti i vodeći hirurzi i anesteziolozi koji ljude širom sveta masovno kasape i truju i prave trajnim invalidima doživotno zavisnim od lekova, suvišno je govoriti. A zamislite da svi “lekari” izađu na njive da raznose stajsko đubrivo? Deluje sumanuto, ali da li bi to bila prava klinika? Samo neprofitabilna. Na kraju, da pomenem da su jadni Janomami iz amazonske džungle od svojih civilizovanih posetilaca (koje zanima najviše zlato i srebro) odmah desetkovani i to metkom u čelo i virusima koje su im doneli. U reku im je ubačena živa koju su tragači zlata odbacili kao đubre (pošto su je iskoristili za odvajanja zlata) a mnoga deca su im odvedena u civilizovanu školu, na “ispiranje mozga” u skladu sa satanističkim naučnim shvatanjia. Tamo će naučiti da se moraju vakcinisati, da piju samo hlorisanu i fluorisanu vodu, da koriste sapun, deterdžent, pastu i četkicu za zube, oblače se i obuvaju i, naravno da jedu konzerviranu i usoljenu hranu. Da li će i Janomami od sada učiti da bez (natrijumove) soli nema života"? Za današnjeg satanistički odgojenog čoveka ništa više što je u skladu sa prirodom nije dobro. Samo je profit SVETINJA, a priroda je GREŠNA.

05.06.2008.

KAD JE PROFIT SVETINJA, A PRIRODA GREŠNA

Piše: Ivona Živković

"Bez soli nema života". Svaki lekar ovo zna, jer je to zapisano i u medicinskim knjigama. Kada danas kažemo so, mislimo zapravo na natrijum-hlorid (NaCl).

Ipak, ova " životno" važna supstanca ne nalazi se u zemljištu na kome raste povrće i drugi usevi, pa paradajz , krastavac, luk, krompir i kukuruz moramo da solimo. Da nije Majka Priroda napravila neku grešku?

Ovu so moramo da dopremamo sa često veoma udaljenih nalazišta ili da je vadimo iz mora. Trgovina solju je oduvek bila najunosniji posao, a soje nazivana i belim zlatom. Nekada su stari rimski vojnici dobijali platu u soli, toliko je bila cenjena i tražena. Ljudi su odavno znali da silvinit (NaCl+KCl) obnavlja snagu nakon dugog rada pa su konjima i radnim životinjama davali da ližu ovu so, tako im nadoknađujući elektrolite koje se izgubili znojenjem.

Ali, zamislite da živite u nekoj planinskoj zabiti, daleko od mora i od nalazišta soli i daleko u vremenu kada ljudi još nisu proizvodili višak hrane i nisu nigde mogli da putuju, i nisu znali za so već se grozničavo držali svog staništa i obradive zemlje? Kako su unosili NaCl bez koga «nema života» ako soli nisu imali na svom staništu?

Kada su sredinom seamdesetih godina tragači za zlatom krčmili amazonske šume na severu Brazila, stigli su do staništa, do tada potpuno zatvorenog i nepoznatog, plemena koje je tu živelo najmanje 500 godina u veoma primitivnoj zajednici i bez ikakvog kontakta sa današnjom civilizacijom. Tako je otkriveno pleme Janomami (znači «ljudsko biće») koje danas broji oko 20 000 ljudi. Naučnici su odmah pohrlili da vide to čudo, pa su i medicinski pregledani.

Janomami su bili živahni i vitki lovci, puni energije i uopšte nisu patili od bolesti sa kojim se bore civilizovani ljudi. Nisu patili od virusnih infekcija, od kardiovaskularnih poremećaja, od artritisa, reume, dijabetesa. Nisu bili proždrljivi i debeli i nikada nisu prali zube. Krvni pritisak im je bio 104/70 mm/Hg za muškarce i 95/63 za žene i nije se povećavao sa godinama, već se neznatno smanjivao.

Rečnu ribu su lovili rukama, pa su je zbog slabog ulova i manje konzumirali. Ali, samo 5% populacije je živelo pored reke. Ostali su bili daleko u šumi zbog čega su dugo ostali neotkriveni. Tu su uzgajali domaće životinje, ali ih nisu jeli. Umesto njih lovili su divljač. Glavna hrana im je bila ona koju sakupljali u prirodi, a mnoge useve su uzgajali sami: slatku kasavu, sladak krompir (oba useva su bogata vitaminom B17), šećernu trsku, banane, duvan, pamuk i razne trave nama poznate kao medicinske i halucinogene. Natrijumovu so nisu koristili uopšte i meso nisu konzervirali. Ali, njihov organizam je bio pun kalijuma. Dnevni unos ovog minerala im je bio najmanje 8.500 miligrama. I to je znatno više od onoga što savremena medicina danas propisuje kao dnevnu dozu.

Za ovo pleme PRIRODA i sve što je u njoj stvoreno je SVETINJA.

Za razliku od natrijumove soli koja se mora vaditi iz mora i kopati iz zemlje na određenim lokalitetima, kalijumova so (potasium) nalazi se svuda u obradivom zemljištu i biljke ga odatle uzimaju i kao i sve ostale minerale i prerađuju u koloidan oblik.

ZAŠTO JE VAŽAN KALIJUM?

Kalijum je prisutan u svim ćelijama i od suštinske je važnosti za rad nervnog sistema, u prenošenju hranjivih materija do krvnih ćelija, u oslobađanju energije iz mišića i kontroli njihovog grčenja. Kalijum u organizmu reguliše balans vode, pomaže sve vrste isceljivanja i obnove ćelija, pomaže pri zarastanju posekotina, modrica i drugih povreda tkiva. Odstranjuje kiseline iz zglobova i olakšava stanje njihove ukočenosti. Prirodni je ublaživač bolnih nadražaja, glavobolja i migrena. Zbog visoke elektrohemijske aktivnosti kalijum se stalno kreće i potrebno ga je svakodnevno unositi u velikim količinama kako bi se nadoknadio njegov trošak.

Kalijum je ključni element koji pomaže odvođenju iz organizma nesvarenih produkata koje kao otpatke izvodi ih napolje sprečavajući njihovo gomilanje i toksikaciju organizma.

Kalijumova so je elekterolit kao i natrijumova. To su elementi koji se u solucijama razdvajau na jone (naelektrisane čestice). Zahvaljujući ovom naektrisanju on i obavlja sve ove poslove u organizmu. Izvesni enzimi traže prisustvo kalijum-hlorida da bi se uopšte aktivirali.

Kalijumova so se gubi prilikom znojenja i velikih napora, ali i kroz urin što znači da se unošenjem velikih količina tečnosti u organizam i on više izbacuje. Ovde se možda pitate zašto onda lekari preporučuju da se dnevno u organizam unose velike količine vode? Pa, verovatno zato što je to preporučio neki svetski medicinski autoritet, i što to stalno piše po raznim revijama i novinama koje imaju rubriku o zdravlju. Ali, verujte, mnogo je bolje ne verovati uvek “svetski priznatim autoritetima”. Posebno ako ih finansira neki moćni farmaceutski koncern.

Tako neki potpuno nepriznati lekari kažu da se adekvatnom hranom u organizam unose sasvim dovoljne količine vode, pa nam nikakvo posebno dolivanje i nije uvek potrebno. Naprotiv, veliko unošenje tečnosti može da iznuri bubrege. Ali, zar nije najbolji pokazatelj to što smo žedni? Naravno da jeste, jer treba imati u vidu i šta smo jeli. Ako smo u organizam uneli velike količine natrijumove soli ili rafinisnog šećera, normalno da ćemo biti žedni. Organizam će se jednostavno pokrenuti da to izbaci. I to je ono što će činiti upravo kalijum. Verovatno ste nekada primetili da niste čitav dan popili ni jedan gutljaj vode i da uopšte niste žedni. To je možda bio dan kada ste sa hranom uneli potrebnu količinu tečnosti i svakako niste tog dana konzumirali šećer, kafu ili natrijumovu so. Možemo o tome razmišljati, zar ne?

Brojne su bolesti posledica nedostatka kalijumve soli u organizmu: artritis, osteporoza, povišen krvni pritisak, angina, moždani i srčani udar, dijabetes… I to su upravo danas vodeće bolesti u svetu.

ODAKLE DOLAZE KARDIO-VASKULARNE BOLESTI?

Ipak, bolest broj jedan je hipertenzija, a sa njom idu i drugi kardiovaskularni poremećaji. Uzrok je , kaže medicina, poremećan “balans” kalijuma i natrijuma u organizmu.

Kako se remeti taj “balans“ kada kalijuma ima praktično svuda u zemljištu, a hranu svakodnevno solimo natrijumom-hloridom?

Na žalost, kalijuma često nema dovoljno u kultivisanom zemljištu, i to najviše zbog loše upotrebe veštačkih đubriva i želje za brzim prinosom, ali i spaljivanjem takozvanih "žetvenih ostataka", što je i kod nas uobičajena praksa kod seljaka već stotinama godina. Iako je kalijum glavni sastojak veštačkog đubriva (NPK), biljke ga često ne apsorbuju na adekvatan način. Pravi poljoprivrednici znaju da se pre kalizacije mora izvršiti humizacija zemljišta unošenjem zelenišnog djubriva. Samo tako će se kalijum iz NPK đubriva vezati za humusne koloide sa kojih se vrši lagano otpuštanje vode (desorpcija). U protivnom kalijum se lako može isprati vodom. Kalijum daje paradajzu crvenu boju, ali ako paradajz povuče previše kalijuma (čemu se takođe pribegava da bi bio crveniji) on iz ploda istiskuje kalcijum.

Nedostatak kalijuma u zemljištu na listovima lucerke. U plodu paradajza se uočava kao zelena kragna oko peteljke ili kao žućkasto zelene fleke, što imamo priliku da vidimo na pijacama.

Upravo hroničan nedostatak kalijuma može imati letalne posledice na organizam, ali svetski medicinski autoriteti to izgleda prikrivaju.

MEDICINSKI PARAMETRI ZASNOVANI NA POGREŠNOJ ISHRANI?

Naime naučnici su tek početkom 20. veka počeli da vrše merenja krvnog pritiska i da određuju ono što predstavlja normalan prosek za zdravog čoveka. Učinjeno je to tek pošto čovek već stotinama godina unosi u sebe toksičan natrijum (koji je hrana za morske ribe, ali ne i za ljude), i nakon što su veštačka đubriva uveliko zamenila prirodno đubreno zemljište. To znači da su ljudi stotinama godina već izloženi neadekvatnoj ishrani i zbog toga lišeni velikih količina kalijuma.

Tako se danas smatra da je normalan krvni pritisak za čoveka oko 120/80 mm/Hg, i da se sa godinama povećava. To je znatno više nego kod plemena Janomami. Zvanična medicina kaže i da dnevni unos kalijuma za odraslu osobu treba da bude 3200 do 4100 miligrama (duplo manje od onoga što unose Janomami). Amerikanci danas kroz hranu unose samo 1500 do 2000 miligrama, što znači da su u hroničnom deficitu dnevno oko 1800 miligrama. Na ovo je kongresmenima skrenuta pažnja još 1936. godine, ali javnost sa tim nije podrobnije upoznata. Naprotiv, učinjeno je sve da se ovaj deficit kalijuma vešto prikrije.

Tako američka FDA propisuje da je kao dopuna u ishrani potrebna dnevna doza kalijum-hlorida još 100 miligrama. Sve više od toga, smatra se, može biti opasno. Dnevni deficit kalijuma od 1800 miligrama se tako nikada ne može nadoknaditi.

Naravno, farmakobiznis je tu video svoj profit. Bolje je imati potenicijalnog pacijenta i lečiti ga od posledica, a uzrok bolesti ne pominjati.

U Srbiji se kao maksimalna dnevna doza propisuje oko 5 850 miligrama, ali o mineralnom deficitu u zemlljištu ne postoje precizni podaci. Ali, zemljište u Srbiji je još zdravo. Treba, ipak, imati u vidu da se velike količine voća i povrća kod nas poslednjih godina uvoze i da je sve to gajeno za komercijalne potrebe. Ali broj obolelih baš od gore navedenih bolesti i u Srbiji je ogroman. I to je sasvim rečit podatak.

Ipak, najveći deficit kalijuma nastaje prekomernim izbacivanjem iz organizma.

Još sedamdestih godina 20. veka poznati američki nutricionist Andžela Dejvis je tvrdila da ljudi koji uzimaju u hrani natrijumovu so po svom ukusu i prohtevima izbacuju iz organizma devet puta više kalijuma, nego kada im je unos natrijumove soli ograničen. “Ispitanici kojima je uskraćen unos kalijuma zadržali su u organizmu toliko natrjumovih soli, da im je drastično skočio krvni pritisak”.

Neki lekari su ovo odavno shvatili pa su u lečenju hipertenzije počeli sa davanjem ogromnih količina kalijumove soli i do 20 000 miligrama dnevno. To se pokazalo kao uspešna terapija. Ali, farmakobiznis ne voli da se ljudi leče jeftino, a posebno ne voli da se trajno izleče.

Zato, da neko mudar ne bi došao na ideju da guta ogromne količine kalijuma, krenuli su sa zastrašivanjem. Tako su preko udarnih medija publikovane brojne priče koliko je kalijum otrovan ako se unese u velikim dozama. Jedna od priča je da će kalijum u organizmu reagovati sa nekim od široko i često primenjnih sintetičkih lekova , što može prouzrokovati smrt. I to je tačno, ali ono što će izazvati smrt je sintetički lek, a ne kalijum.

Tu je i priča o kalijumu koji kada se ubrizga u krv može zaustaviti rad srca jer se baš kalijum koristi kao jedna od supstanci u “injekciji smrti” za osuđenike na smrt. Tada je on u koncentraciji od 50 mililitara.

Pa, normalno je da ćete se otrovati kalijumom ako ga ubrizgavate direktno u krv. Zato je priroda i predvidela da se u organizam sve unosi kroz usta i želudac, a ne preko igle (koju lekari mnogo vole). I želudačnu kiselinu ako bi ubrizgali u krv brzo bi ste umrli. A, ona je stalno prisutna u našem organizmu, ali tamo gde treba i gde je to priroda odredila.

Da li je onda Majka Priroda odredila da treba da jedemu natrujumovu su? Očito, ne. Ljudi je sami uzimaju kao hranu jer im se ukus dopada i navukli su se pre mnogo stotina godina. Natrujumova so je i izuzetan konzervans i antiseptik. Ni bakterije je ne podnose koliko je toksična.

Ali, kada je ne bismo uopšte unosili o organizam, trošili bi smo mnogo manje kalijuma, bili zdraviji i to ne bi bilo profitabilno ni za farmakobiznis, ni za proizvođače konzervirane hrane. Poznato je i da "nedostatak" natrijuma u organizmu smanjuje apetit.

Tako su korumpirani naučnici i lekari, koji mnogo vole pare i simpozijume na egzotičnim mestima po luksuznim hotelima (koja im farmaceuti rado plaćaju) skovali prigodnu naučnu teoriju koja se danas uči na studijama medicine i opravdava stalno prisustvo natrujumove soli u organizmu. Ona objašnjava kako se jedan životni elektrohemijski proces neprestano odigrava u našim ćelijama, pa su izmislili i dva medicinska pojma: “kalijumovu pumpu” i “membranski potencijal ćelije”. Tako se kaže da je natrijum “jedan od glavnih jona u ekstracelularnoj tečnosti. Ima ga i u plazmi, a manje u ćelijama“. Zato se preporučuje da se u organizam unosi dnevno 2,5 do 7 grama natrijumove soli na dan. “Natrijum je odgovoran za regulisanje osmolaliteta, acido-bazne ravnoteže i membranskog potencijala ćelije” .

U stvari 95 % natrijuma u organizmu se nalazi van krvne ćelije, a samo oko 5% uspe da prodre u nju. Sa druge strane, kalijum se nalizi 95% u krvnoj ćeliji, a samo 5% je u ekstracelularnoj tečnosti. Razlog je logičan jer je samo kalijumu mesto u ljudskom organizmu i on grozničavo pokušava da odbrani krvnu ćeliju od toksičnog natrijuma koji nadire ka njoj i koji mi zbog ukusa ubacujemo u organizam. Ta borba kalijuma iz ćelije i natrijuma koji je van ćelije (oba su elektroliti istog naelektrisanja) preko ćelijske membrane korumpirani naučnici su nazvali “osmotski balans elektrolita”, a žestinu ove borbe, odnosno pritisak na mebranu koji tada nastaje, krstili kao “potencijal ćelijske membrane" i kao životno važan.

ISTA HRANA ZA LJUDE I MORSKE RIBE

Koliko je, međutim, natrijumova so toksična za organizam lekari jako dobro znaju. Kada se u krv ubrizgava “hipertoni rastvor natrijum-hlorida on dovodi do porasta Na u plazmi i povlačenja vode iz organa, posebno u mozgu, pa to izaziva nagli skok pritiska”. Lekari znaju da se ovom metodom može izazvati i abortus, da se tada aktiviraju horomoni koji regulišu rad imunog sistema (npr aldostrona) itd. Neželjeni efekti prilikom ubrizgavanja natrijum-hlorida u krv su: muka, povraćanje, dijareja, bol u abdomenu , žeđ, smanjena salivacija i lakrimacija, znojenje i groznica, hipotenzija, tahikardija, poremećaj funkcije bubrega. Dakle, sve karatkteristike trovanja organizma.

Ukoliko se i dalje nastavi ubrizgavanje NaCl u krv nastaje “hipernatremijski šok koji izaziva diseminovane intravaskularne koagulopatije, koje mogu završiti hemoragijama i smrću“!

“Prevelika količina natrijum -hlorida može izazvati težak disbalans elektrolita zbog čega može doći do opterećenja vodom, hipokalijemije i acidoze”. Opterećenje organizma vodom dovodi do “smanjenje koncentracije elektrolita u serumu i može izazvati zastojnu bolest srca i plućni edem”.

Krvna ćelija očigledno ne prihvata natrijum kao hranu i grozničavo se brani od njega. U toj odbrani kalijum, koji je ćelija krvi rado propustila kroz membranu, bori se da natrijum zaustavi od prodiora u ćeliju i sprovede ga preko bubrega napolje… I u toj borbi se troši.

I onda vam popularni medicinski magazini još kažu da treba da pijete što više vode, što znači da kalijum što više izbacujete iz organizma i da odbranu krvne ćelije slabite, da smarate bubrege koji ako nepravilno rade mogu dovesti do smanjenog izbacivanja kalijuma (hiperkalijemije), a što znači sakupljanje i ostalih otrova koje kalijum stalno sprovodi van organizma.

Shematski prikaz "kalijumove pumpe" i "osmlolaliteta" za studente medicine. Za savremenu medicinsku nauku je najvažnije da se svi biološki fenomeni objasne što komplikovanije kako bi se sam fundement maksimalno zamaskirao, a onda prodavala magla po kojoj će nove generacije specijalizanata dalje tumarati i beskonačno "istraživati" tražeći lek. Ispada, što je medicina razvijenija, više je novih bolesti. A sve to moraju da prate novi lekovi i "nova istraživanja".

Ove nelogičnosti su, očito, deo zavere farmakobiznisa i korumpiranih medicinskih naučnika, koji žele što više potrošača skupih lekova. Tu spada i industrija konzervirane hrane pune aditiva, takođe unosan biznis. Baš kao i proizvodnja i trgovina natrijumovom solju i veštačkim đubrivima. Prodaja aparata za merenje pritiska je pravi hit. Ljudi danas mere pritisak kao da gledaju na sat.

O tome koliko zarađuju klinike za kardio-vaskularne bolesti i vodeći hirurzi i anesteziolozi koji ljude širom sveta masovno kasape i truju i prave trajnim invalidima doživotno zavisnim od lekova, suvišno je govoriti.

A zamislite da svi “lekari” izađu na njive da raznose stajsko đubrivo? Deluje sumanuto, ali da li bi to bila prava klinika? Samo neprofitabilna.

Na kraju, da pomenem da su jadni Janomami iz amazonske džungle od svojih civilizovanih posetilaca (koje zanima najviše zlato i srebro) odmah desetkovani i to metkom u čelo i virusima koje su im doneli. U reku im je ubačena živa koju su tragači zlata odbacili kao đubre (pošto su je iskoristili za odvajanja zlata) a mnoga deca su im odvedena u civilizovanu školu, na “ispiranje mozga” u skladu sa satanističkim naučnim shvatanjia. Tamo će naučiti da se moraju vakcinisati, da piju samo hlorisanu i fluorisanu vodu, da koriste sapun, deterdžent, pastu i četkicu za zube, oblače se i obuvaju i, naravno da jedu konzerviranu i usoljenu hranu.

Da li će i Janomami od sada učiti da bez (natrijumove) soli nema života"?

Za današnjeg satanistički odgojenog čoveka ništa više što je u skladu sa prirodom nije dobro. Samo je profit SVETINJA, a priroda je GREŠNA.