Piše: Ivona Živković
Strah od globalnog uništenja zbog trke u nuklearnom naoružavanju, prisutan
je već decenijama medju svim iole obrazovanim ljudima sveta. Napori da
se ova suluda trka obuzda predstavljaju dugotrajnu i mukotrpnu medjusobnu
borbu samo jedne vrste na planeti. A da li je Čovek baš toliko moćan,
da mora sam sebe da obuzdava? Na sreću, ili na žalost - nije.
Sa svim svojim biološkim i intelektualnim potencijalom, civilizacijskim
dostignućima, gde spada i sav vojni i nuklearni arsenal, čovek je ipak
majušna snaga u poredjenju sa snagom sile koja ga je i stvorila - silom
Majke Zemlje.
Dakle, ishod sukoba Čoveka sa prirodom sasvim je isvestan. Kome nije data
moć stvaranja Sveta, ne može ga ni razoriti. U globalnim razmerama samo
Gea radja i uništava i ponovo radja i uništava. To je zakon.
Ali zanimljiva je i simobilka koja ovo potvrdjuje.
Danas najjača vojna sila na svetu, SAD, koja svoju vojnu i ekonomsku moć
neštedimice nameće čitavoj planeti, smeštena je upravo na najvećoj prirodnoj
bombi. Eksplozija ove "bombe" ubiće najmanje jednu milijardu
ljudi, značajno reducirati biljni i životinjski svet i vratiti čovečanstvo
civilizacijski mnogo godina unazad.
Ali, odmah da kažemo - bez panike! Katastrofe ovakvog tipa deo su istorije
planete i sasvim su normalne. Ljudi su i bez ovoga samo jedna od vrsta
u prolazu večnog vremena i toga svi moramo biti svesni. Na svu sreću ljudski
"prolaz" kroz vreme traje dovoljno dugo da prirodu možemo spoznati,
a suviše kratko da je možemo promeniti. Tako, imamo još vremena za učenje.
Ništa više od toga.
Dakle, superbomba o kojoj je reč, zapravo je supervulkan koji se nalazi
u Jeloustonskom parku na tromedji američkih država Montana, Ijdaho i Vajoming.
Ovaj supervulkan nema otvoreno grotlo i izdignutu vidljivu kupolu, već
se nalazi ispod površine zemlje. Otkriven je tek šezdesetih godina XX
veka snimanjem zracima infracrvenog spektra iz satelita. Njegov ogroman
krater ispunjen magmom (naučnici ga zovu kaldera) dugačak je preko 80
kilometara i širok 45 kilometara. To je, otprilike, veličina Tokija.
Supervulkani se razlikuju od običnih vulkana. Usijana magma u ovom vulkanu
ne može da izadje napolje pošto je potpuno zatvorena duboko pod zemljom.
Ona se vremenom gomila u ogromnim količinama, topi okolno stenje, širi
se i pod pritiskom nadima prema površini zemljine kore. Kada pritisak
magme postane toliko jak, ona prosto izleti napolje probijajući ispred
sebe ogromne slojeve polurastopljenog stenja i zemlje.
Vulkan Sveta Helena prilikom poslednje stravične eksplozije 1980., a što
je bila najjača vulkanska erupcija u Americi, oslobadio je toliko magme
da bi se čitav London mogao pokriti sa četiri metra visokim naslagama
pepela.
Erupcija supervulkana, medjutim, može izbaciti 2500 puta više vulkanskog
materijala, tako da bi se njegovim pepelom mogla pokriti čitava Velika
Britanija u visini od četiri metra pokrivača.
Kada je Vezuv u Italiji proradio, najmanje 5000 gradjana je poginulo od
talasa vrelog pepela i gasa. Erupcija Tambore u Indoneziji 1815. ubila
je 90 000 ljudi. Vulkan Krakatau je 1883. ubio 36 000 ljudi.
Kada je poslednji supervulkan eksplodirao, pre 74 000 godina, posledice
su bile globalne. Bio je to supervulkan Toba na Sumatri. Izbacio je toliko
pepela i sumpor dioksida u stratosferu da je potpuno blokirao sunčeve
zrake. Čitava ljudska populacija tada je svedena na samo nekoliko hiljada.
Supervulkanske erupcije se dogadjaju u svetu približno svakih 50 000 godina.
Poslednja se odigrala u Indoneziji pre 74 000 godina. Dakle, Svet je upravo
u očekivanju jedne koja, očito, već kasni.
Postoji oko 40 poznatih supervuklkana na Zemlji. Većina je ugašena. Od
onih koji bi se mogli aktivirati najopasniji je u Jeloustonskom parku,
što bi imalo zaista zastrašujuće posledice.
Erupcija ovog vulkana oslobodila bi svake sekunde energiju 1000 atomskih
bombi bačenih na Hirošimu. Zvuk koji bi se tom prilikom čuo bio bi najglasniji
koji je ljudska vrsta od kada živi na planeti, a to je oko 75 000 godina,
ikada čula.
Magma koja bi tom prilikom izletela, izbacila bi preko 2000 miliona tona
sumporne kiseline 50 kilometara visoko u stratosferu. Oko hiljadu kubnih
kilometara lave bi se razlilo, što je dovoljno da prekrije čitavu teritoriju
SAD.
Nalage pepela bi bile oko 15 cm. Oko hiljadu kilometara unaokolo sav život
bi bio uništen od užarene lave.
Dugotrajni efekti kataklizme bi bili još gori. Zbog hiljada kubnih kilometara
pepela u atmosferi, prolazak sunčevih zraka bi bio blokiran, fotosinteza
u biljkama onemogućena i globalna temperatura bi naglo pala na maksimum
12 stepeni na severnoj hemisferi i do 1 stepen u južnoj. Nastala bi takozvana
nuklearna zima.
Najmanje jedna milijarda ljudi bi umrla.
Ovaj supervulkan je do sada imao bar tri erupcije: pre 2,1 milion godina,
pre 1,3 miliona i poslednja je bila pre 640 000 godina.
Ono što zabrinjava je ciklus u kome se ove ekspolize dogadjaju, jer ispada
približno 600-700 000 godina.
Upravo zato, jedan od najpoznatijih engleskih eshatologa (proučavalac
Sudnjeg dana), Jan Garni, upozorava da već postoje neki znaci da je "jeloustonsko
čudovište" možda počelo da se budi, te da je "Kraj" blizu.
Na to ga navode i neke naučne naznake i nedoumice.
Naime, 22. jula 2003. godine iz uprave Jeloustonskog parka objavljeno
da usled povećanja hidrotermalne aktivnosti oko gejzirskog bazena Noris,
posetiocima neće biti privremeno dozvoljen pristup.
Inače, jedna od najvećih atrakcija u Parku je gejzir nazvan "Parobrod".
Poznato je da gejzir nastaje kada se voda kroz pukotine u stenama vulkanskog
porekla sliva do užarene magme. Tako zagrejana voda stvara paru, koja
pod pritiskom pokušavu sebi da nadje put kroz otvore i pukotine u stenama.
Što više pare se pojavi, to znači njeno kontinuirano oslobadjanje iz prostora
sa magmom. Kako se oticanje pare odvija, smanjuje se pritisak i količina
vode na magmi. Kada se supervrela voda u magmi nagomila, a pritisak padne
ona eksplodira izbijajući na površinu kao gejzir i do 100 metara visok.
Na žalost, kada para iz pukotina ne izlazi, i njena količina opada, stvara
se lažna slika mirovanja. To može biti samo mirovanje pred još jaču buru.
Užarena magma se nalazi u Jeloustounu samo nekoliko kilometara ispod zemlje,
a čitav središni kompleks Parka je zapravo ogromno vulkansko grotlo koje
obilaze turisti čitavog sveta.
"Parobrod" će u ovom veku biti, po proračunima naučnika, veoma
aktivan. Izmedju 1991. i 2000., nije bilo erupcija. Ipak od maja 2000.
"Parobrod" se aktivirao 5 puta. Poslednji put, 27. aprila 2003.
Jedan kvadratni metar zemlje na ovom mestu emituje toplotu jednaku snazi
od 2 W. Ako se oslobodi toplota na 50 kvadratnih metara i pretvori u električnu
energiju, mogla bi se upaliti sijalica od 100 W.
Čitav Jelouston oslobadja 5 GW energije, što bi pretvoreno u struju, bilo
dovoljno za grad od dva miliona ljudi. Danas zemljište Jeloustona emituje
30 do 40 puta više toplote nego prosečna Severna Amerika.
Avgusta 2003. geolog Liz Morgan, objavila je rezulatate svog četvorogodišnjeg
istraživanja gde otkriva da je na dnu Jeloustonskog jezera došlo do nadimanja
tla u dužini od 610 metara. Uzdignuće je visoko oko 30 metara, kao desetospratna
zgrada i posledica je ogromnog pritiska odozdo. Da li je u pitanju pritisak
vode ili magme, još niko ne zna. Ako je u pitanju magma, predstoji pomenuta
katastrofa. Ako je u pitanju voda, to može iazazvati snažnu hidrotermalnu
eksploziju.
Male hidrotermalne eksplozije dogadjaju se svakih nekoliko godina u basenu
gejzera. Velike hidrotermalne eksplozije dogadajaju se u perodima od nekoliko
hiljada godina, i one ostavljaju ogromne kratere.
Samo dve nedelje, nakon objavljivanja ovog otkrića, registrovan je i zemljotres
jačine 4,4 stepena samo devet milja od južnog ulaza u Jeloustonski park.
Potres je bio veoma plitak, lociran samo 0,3 milje ispod površine zemlje
i, kažu, nije bio baš uobičajen.
Profesor Bil Mek Gvajer, britanski geolog, smatra da je danas Jelouston
"kao uspavano čudovište, čije disanje predstavlja nadimanje i spuštanje
Zemljine kore".
Za naučnike je ipak najvažnije da shvate mehanizam aktiviranja ovog vulkana,
kako bi znali da li je došao u period nestabilnosti.
BBC je upravo prikazao dve godine sniman dokumentarno-igrani film o ovom
vulkanskom čudovištu. Film je hipotetički prikaz onoga što bi se dogodilo
u slučaju erupcije danas.
Zanimljivo je da američka Federalna Agencija za Upravljanje u Vanrednim
Situacijama (FEMA) nema nikav plan u slučaju katastrofe ovog tipa. A kakav
bi plan i mogla da ima? Najveća katastrofa sa kojom su se do sada suočili
je bio teroristički napad na Svetski Trgovinski Centar, 2001. Hipotetički
scenario BBC-ija uključio je područje deset miliona puta veće.
Na kraju, utešno, treba reći da je za nas, ljude, ipak srećna okolonost
što nam je životni ciklus daleko kraći u odnosu na životni ciklus supervulkana.
Jer, erupucija koja bi mogla da se dogodi "već sutra", može
zapravo biti "tek" za hiljadu godina. A to je najmanje još deset
naših pokolenja. A možda i mnogo kasnije. Sigurno je samo da će je biti,
jer nagomilana magma mora napolje.
Objavljeno u nedljniku Svedok, br.452, 2005.