MOJE PODSEĆANJE NA BORKU VUČIĆ (02.08.2009)

Borku Vučić sam srela početkom 2005. godine na jednoj tribini o Rokfelerima u Sudentskom gradu. Sedela je u publici sasvim u ćošku među studentima i ne bih je ni primetila da mi neko od prisutnih nije skrenuo pažnju na to. Kasnije u diskusiji uzela je učešće i videlo se da dobro poznaje skriveni biznis 13 najbogatijih porodica sveta, posebno Rokfelera. Ja sam tada još bila novinar početnik i o bankarstvu i svetskoj zaveri nisam znala mnogo. Tada sam još radila intervjue i pokušala sam da stupim u kontakt sa njom kako bi mi poznata bankarka dala intervju. Iznenadila sam se kada sam otkrila da je ona sa velikom pažnjom čitala mnoge moje tekstove koje sam do tada objavila u Politici (o radiodifuziji), Srpskoj reči, Geopolitici, Internacionalu, kao i na sajtovima Artela i Srpske politike. Za nju sam ja bila "novinarsko ime"

Bila je izuzetno predusretljiva, dala mi je svoj telefon i, kasnije u pripremi za intervju pošto je videla da se zanimam za neke detalje o kojima je pre toga niko nije pitao, rekla mi da joj unapred kažem sve što me zanima i da će mi ona spremiti sve podatke. Ako ih trenutno nema, pronači če ih. Iznenadila sam se kada sam videla da je odgovore na neka pitanja veoma studiozno napisala. Utrošila je na to prilično vremena. I prilikom autorizacije intervjua , pažljivo je odmeravala svaku svoju rečenicu, često me pitajuči za neka moja razmišljanja. Tako sam otkrila da Borka Vučič nije bila previše samouverena, nadmena i sujetna u svom bankarskom znanju, već je stalno težila perfekciji beskrajno radeći na svakom detalju i uvek spremna da se uz nova saznanja uzdigne stepenicu više. Svi saradnici oko nje bili su tu da joj u tom uzdizanju pomažu, a ne mlada publika koja bi godila njenoj sujeti. Bila je skromna i neposredna i veoma energična. Za svaku sitnicu je bila spremna da skoči na noge i sama je donese. Saradnicima nije komandovala, već ih je uključivala u svoj rad.

Nakon što je intervju objavljen, nastavila sam često da posećujem Borku Vučić. Uvek je imala informacije iz prve ruke o svim državnim finansijskim i privrednim aranžmanima, i naravno, svoju bankarsku analitiku.

Više puta sam je konsultovala u vezi nekih bankarskih tema koje sam obrađivala, a na osnovu njenih sugestija sam ubrzo shvatila da večina ljudi koji se bave državnim finansijama uopšte ne shvata suštinu trgovine novcem. "Najveći je problem kod nas što se ne shvata da je državna politika, u stvari, trgovina", objasnila mi je.

Prvo njoj sam odnela svoj tekst "MALI VODIČ ZA LJUBITELJE KREDITA " , pisan za "Tabloid", koji je ona sa oduševljenjem naglas čitala dva sata. To mi je dalo veliki podstrek.

Jednog dana, dok sam pripremala jedan tekst o aktuelnoj politici Narodne banke Srbije za Nin (na samom početku moje kratke saradnje sa ovom novinom) , zamolila sam je za jednu izjavu. Tražila je da joj pošaljem ceo tekst. Kada ga je pročitala, rekla mi je da je jako razočarana onim što sam napisala, da to ništa ne valja i da to nije tekst na mom nivou. Odgovorila sam da je uredništvo insistriralo da pišem tako i da navedem određene podatke i neke izjave. "Ma, pusti ti šta oni traže. Ti treba da pišeš na svom nivou, inače češ se utopiti kao i svi ostali". Rekla sam joj da mi oni neće objaviti to što bih ja pisala, na šta mi je ona odgovorila : "E, onda moraš da odlučiš kako ćeš dalje".

I odlučila sam. Napisla sam tekst na mom nivou "MOŽE LI SE PONIŠTITI PRIVATIZACIJA DOMAĆIH BANAKA?". NIN ga nikada nije objavio.

Tako sam odlučila da napravim svoj sajt i budem svoj urednik sa tekstovima na "mom nivou" . Napravila sam sajt "MOJ IZBOR". I ona ga je čitala.

MOJ INTERVJU SA BORKOM VUČIĆ (OBJAVLJEN U REVIJI "SRPSKO OGLEDALO", 16.03.2005. (br.44).

Predlažem vam da ga pažljivo pročitate i videćete da je Borka Vućić od početka "demokratskih promena" tačno znala šta su "veliki bankari" i njihov MMF nameravali da urade sa Srbijom.

OVO NIKOME NISAM REKLA

Poznato je da smo nakon 2000. godine više od 50 posto bankarskog tržišta ustupili stranim bankama, a najjače domaće investicione banke smo likvidirali. Sme li jedna država da se osloni samo na strane banke?
Prava država, posebno centralna banka zemlje, nigde u svetu ne bi mogla niti smela da se oslanja samo na strane banke. Država i nacija moraju, u cilju održavanja sopstvenog bankarstva, uraditi sve što se može, bez obzira na dobru ili lošu startnu poziciju u geopolitičkim i ekonomskim uslovima, kao i na političke pritiske.
Najveća istorijska greška u monetarno-finansijskoj oblasti koja se dogodila 2000.godine jeste prekinuti proces sanacije i konsolidacije razvojnih banaka koje su pokrivale preko 90% privrede Republike, kao i poslove sa građanima. 
Ukinute su četiri razvojne banke: Jugobanka, Beogradska banka, Investbanka i Beobanka, a zatvoreno je i preko deset domaćih banaka. Taj proces se intenzivno nastavlja. Od toga imaju interes samo inostrane banke. Kontinuitet u bankarskom poslovanju, kao i kontinuitet u profesionalnom kadru su važni segmenti u razvoju ekonomije i finansija svake zemlje.

Kako se kod nas sada formiraju veći investicioni fondovi?
U ovom trenutku nemamo ni jednu investicionu banku. Strane banke ovde obavljaju uglavnom kratkoročne poslove i platni promet, ali ni jedna banka ne daje dugoročne kredite  za razvoj iz sopstvenih izvora. Jednostavno, oni još ne veruju u našu privredu. Proizvodnje nema, geopolitički rizik je veliki, a stopa privrednog rasta ne zadovoljava projektovane potrebe. Svaki izveštaj MMF-a kaže da treba da smanjimo potrošnju i plate zaposlenima, da se otpusti što više radnika - u tome vide poboljšanje kreditne sposobnosti.
Naša je sreća da je Fond za razvoj privrede održao kontinuitet i postao pravni sledbenik Investicionog fonda za razvoj nerazvijenih područja, osnovanog 1968. godine.  To je jedina i najznačajnija institucija za kreditiranje razvoja, koja danas postoji u našoj zemlji. U poslednje tri godine zabeležena je znatna pozitivna aktivnost ovog Fonda, koja se ogleda u srednjoročnim i dugoročnim plasmanima namenjenim privredi.  Interesantno je napomenuti da su izvori ovog Fonda 90% iz priliva plasmana, a samo do 10% iz budžeta Republike. Takođe treba istaći da je preko 50% plasmana ove finansijske institucije otišlo u projekte primarne i prerađivačke poljoprivredne proizvodnje.
Rokovi kredita su od 5 do 8 godina, sa veoma povoljnim kamatama. 
Ukupni plasmani u prošloj godini iznosili su 7 milijardi dinara, a u 2005. godini se planira plasman od 8,6 milijardi dinara.  Fond je značajne izvore predvideo i za obrtna sredstva, što je danas najteži problem u privredi uopšte, a posebno u poljoprivredi.

Kažete da MMF traži otpuštanje još radnika. Ali kuda vodi toliki broj nezaposlenih? Ljudi moraju da se prehrane, da žive od nečega...
Sadašnja politika globalizacije insistira samo na tržišnoj privredi, liberalizaciji i privatizaciji, i njih socijalni momenat ne zanima. MMF zanima samo naša platežna sposobnost, a to znači da nam je proizvodnja veća od potrošnje i da kredite možemo vratiti. Oni gledaju brojke, a ne realan život.
 Socijala i kako će ona da se organizuje je problem svake države i vlade. To što naša vlada slepo i bukvalno izvršava sve što im se sugeriše iz MMF-a, za gradjane i državu je upravo najveći problem.
Slovenci nisu slepo slušali te savete, imali su sopstveni model privatizacije, na kome su istrajali. Međutim, činjenica je da su imali bolju startnu poziciju.

Kako su Rusi rešili svoju poziciju u MMF-u?
Rusi su se izborili da njihovi uslovi korišćenja kredita MMF-a ne budu isti kao i za sve druge zemlje, jer imaju izuzetno bogate prirodne resurse.
U procesu su restruktuiranje i konsolidacija bankarskog sistema i tu se strogo pridržavaju postizanja zacrtanih domaćih ciljeva, a ne onih koji se nude po gotovim receptima iz inostranstva i važe za sve.
Inače, Rusija je poslednjih godina došla do velikih deviznih rezervi. Decembra 2004. godine, devizne rezerve Rusije su prešle 120 milijardi USD, čime je Rusija prvi put u istoriji pretekla SAD i postala šesta zemlja u svetu po nivou deviznih rezervi.  Pored deviznih rezervi, ruska vlada ima u stabilizacionom fondu dodatnih 20 milijardi USD, predviđenih za slučaj da cena nafte strmoglavo padne.
Rusija je nedavno donela Zakon o korišćenju strateških resursa u svojoj zemlji. Prema ovom zakonu, koji obuhvata naftu, gas i rudna bogatstva, limitira se učešće inostranog i domaćeg privatnog kapitala u vlasništvu, na maksimalno 49 posto.  Na taj način ruska država zadržava kontrolu nad svojim prirodnim strateškim bogatstvima.

Imaju li Rusi u svetu svoje banke?
Koliko je meni poznato, i oni su bili u poziciji da zatvaraju svoje sopstvene ili mešovite banke u inostranstvu pod određenim pritiscima MMF-a. U kojoj meri je to realizovano, meni je nepoznato, ali na tržištu kapitala se više ne osećaju mešovite i sopstvene ruske banke u Londonu, Njujorku, Parizu, Frankfurtu, Beču i dr.

Šta je sa našim bankama u inostranstvu?
Pod pritiskom međunarodne zajednice zatvorene su sve naše banke u inostranstvu, dok su Slovenci uspeli da zadrže sopstvene ili mešovite banke u Njujorku, Frankfurtu i Beču.  Velika je greška što je Srbija ostala bez ijedne mešovite banke ili svojih filijala u Njujorku i na Kipru. 
Teško je dobiti licencu u centrima tržišta kapitala, gde je bila osvojena pozicija, gde su naše banke imale pozitivne rezultate i bile dobro primljene.  Ovladale su skoro svim bankarskim transakcijama i pored konkurencije među najvećim svetskim bankama.
Beogradska banka je imala najveće učešće u kapitalu Anglo-Jugoslav banke u Londonu i Franko-Jugoslav banke u Parizu. Slovenci su bili većinski osnivači LHB banke u Nemačkoj i Adria banke u Beču.  Više od deset godina radile su Agencije Beogradske banke i Jugobanke u Njujorku.

Šta je sa bankama na Kipru?
     Na Kipru smo imali tri banke, Beogradsku, Vojvođansku i Karić banku. Vojvođanska i Karić banka su zatvorene, a Beogradska banka je, po nalogu NBS, stavljena pod stečaj koji je u toku i nalazi se u nadležnosti kiparskih vlasti.

A šta je sa kapitalom?
     Kapital se nalazi u sastavu bilansa banaka osnivača, tj. u valutama odnosnih zemalja gde su locirane. Ako je funta, onda u Engleskoj, ako je dolar, nalazi se u Americi, itd. Sada se kapital nalazi u deviznim rezervama NBS.
    
A šta je sa novcem koji je tako plasiran? Kome ide kamata?
To se naplaćuje preko Agencije za osiguranje depozita, sanaciju i likvidaciju banaka.

Mnogo stranaca je angažovano na otkrivanju poslovanja tih banaka na Kipru. Koji je njihov motiv da se time bave?
     Motivi stranaca su politički i ekonomski:  Hag, Kosovo i Metohija, odnosi u Državnoj zajednici SCG, kontrola banaka, medija, privatizacije ključnih privrednih grana – elektropivrede, industrije nafte, velikih poljoprivrednih kompleksa i sl.

Kakve poslove obavljaju strane banke danas u Srbiji?
Banke se pretežno bave platnim prometom u zemlji i inostranstvu i davanjem uglavnom kratkoročnih kredita.  Njihov kapital nije u funkciji privrednog razvoja, već su više orijentisani na poslove sa stanovništvom. Postavlja se pitanje zašto uneseni kapital i prikupljena sredstva od građana i pravnih lica nisu u funkciji privrednog razvoja, a naša privreda grca u nedostatku obrtnih sredstava. 
Naše štediše, čija sredstva čine velike izvore u bilansima stranih banaka, dobijaju minimalnu kamatu od 1,5 pa do maksimalno dva procenta godišnje. Ali, kada banka odobri kredit, kamata je različita i kreće se od 9, 12, pa i više procenata godišnje.
Sve te banke su dobile najveći deo poslova platnog prometa, što je za svaku banku najinteresantniji i najprofitabilniji posao. Tu nema rizika. Znači, sredstva ulaze u banku i iz tih izvora se daje nalog za isplatu. To je cirkulacija novca, a uzima se prilična provizija. Zato se svaka država trudi da što više platnog prometa, bar od državnih i društvenih preduzeća, poveri svojim nacionalnim bankama, što kod nas nije slučaj.
Prema podacima Narodne banke, strane banke u našoj zemlji, sa minimalnim kapitalom od 5 miliona evra, dostigle su svoju aktivu i preko 800 miliona evra, zauzele prva mesta na listi od 46 banaka. Tako se može reći da je krvotok nacionalne privrede u stranim rukama.

Ipak mnogo naših gradjana je uzelo te nepovoljne kredite verujući u «bolje sutra». S obzirom da privreda ne radi, sve je veći broj otkaza u službi, logično je da mnogi to neće moći da vrate. Šta onda?
Kao sredstva obezbedjenja kod tih kredita korišćeni su garancije žiranata i hipoteka na imovinu.  Najčešće su žiranti bili roditelji, koji garantuju svojom imovinom. U javnosti se malo zna da austrijske banke danas imaju pod hipotekom veliki procenat svojine gradjana, posebno u Vojvodini. To su kuće, imanja, njive...
Recimo, za kredit od 10 hiljada evra, banka uzme hipoteku najmanje na 25.000 evra. To je slučaj kod odnosa jedan prema dva, a ima hipotekarnih kredita koji su zaključeni u odnosu jedan prema tri i četiri.

Može li naša država da zaštiti imovinu tih gradjana, ako ne budu mogli to da otplate?
Ne. Država nije dala nikakvu garanciju. Bankarski krediti i visina kamate su stvar tržišta i poslovnih banaka.

Pro Kredit banka iz Austrije je zainteresovana da daje investicione kredite za otkup malih i srednjih preduzeća našim ljudima iz dijaspore. Ovih dana su upravo posetili Ministarstvo za dijasporu očekujući podršku i saradnju za svoj naum. Da li je to ipak neka vrsta investicije u našu privredu?
Pošto bi Pro kredit banka u tom slučaju snosila rizik, očito je da više veruju ljudima iz dijaspore. Naravno i tu se verovatno radi o hipotekarnim kreditima, ali naša dijaspora će da se ponaša kao da uzima kredit u stranoj zemlji i da očekuje iste uslove za investicije kao i stranci.

Zašto? Da li dijaspora uopšte investira u našu zemlju?
Malo po obimu investicija, a još manje po broju projekata.  Nažalost, oni su s pravom izgubili poverenje u našu državu. Dijaspora je 1999. osnovala «Fond dijaspore za maticu» od 12 miliona maraka. Sredstva ovoga Fonda korišćena su za obnovu infrastrukturnih, poljoprivrednih i zdravstvenih objekata posle NATO bombardovanja. Ostalo je na računu, 2000. godine, nepotrošenih 3.5 miliona evra. Ta devizna sredstva je Dinkić blokirao i transferisao u inostranstvo. Na njih se dobija kamata i sa njima raspolaže NBS. Zato je Upravni odbor Fonda zauzeo stav da do deblokade sredstava, sada je to 4,5 miliona evra, ne ulaže u nove poslove. Naravno, Fond ne misli da povlači sredstva u inostranstvo, već da ih i dalje ulaže u otadžbinu.
Međutim, ne treba zanemariti značajna sredstva koja naši građani iz rasejanja šalju, u vidu doznaka, svojoj rodbini kao pomoć i koja su, u 2003. godini, iznosila dve milijarde i osam stotina miliona evra. Po proceni dijaspore, iznete na sednici Saveta dijaspore, u decembru prošle godine, u 2004. godini dijaspora je doznačila preko 4 milijarde evra, što predstavlja najveći devizni priliv koji je naša zemlja imala te godine. Sadašnja državna vlast ne uvažava ovu činjenicu, iako se ovim sredstvima pokriva veći deo deficita platnog bilansa.

Ima li bankarstva bez poverenja gradjana u banku?
Ne, aposlutno ne. Najveći deo sredstava koji banke koriste za kreditiranje razvoja dolazi upravo od gradjana. To je «najsladja» para, najdugoročnija i najjeftinija. Zbog toga je nužno povratiti poverenje građana u banke. To nije lako.

Kakva je bila vaša vizija daljeg razvoja bankarstva u Srbiji?
Krajem prošlog veka u suočavanju sa realnošću, u celom svetu, uključujući i visoko razvijene zemlje, dolazi do značajnih integracija, odnosno do ukrupnjavanja banaka.  Proces integracije je zahvatio veliki broj banaka u SAD-u, Kanadi, Japanu, Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji i dr. Na primer od 100 američkih banaka 30 je već bilo u procesu integracije. Američka gigantska banka Sitikorp, koja godinama zauzima 1. mesto na listi svetskih banaka, i isto tako velika grupacija iz sektora finansijskih usluga «Travelers», najavile su spajanje u konglomerat sa novim nazivom Sitigrup.
Bio bi to, kako se tada cenilo, najveći posao te vrste u bankarskoj istoriji. Ova buduća finansijska asocijacija  trebala je da opslužuje više od 100 miliona ljudi u preko 100 zemalja sveta. Njeno vlasništvo vredelo bi skoro 700 milijardi dolara, neto planirani prihod 50, a operativni na oko 7.5 milijardi dolara. Isto tako tada je bila zapažena integracija najveće nemačke banke Dojče bank u vidu kupovine američkog Benkars Trust-a za oko 9.2 milijarde dolara.

Da li su tada naše banke bile izolovane od procesa integracije s obzirom na sankcije ?
Iako smo bili izolovani u određenim periodima zbog sankcija, banke su ulagale velike napore na ukrupnjavanju. Kao čelnik razvojne banke, bila sam uverena da nas «kaubojsko bankarstvo» ne može vratiti u svet već samo jake, pouzdane, fleksibilne i po svetskim standardima ustrojene poslovne banke. Svetski integracioni proces bi nas preplavio i naterao na kocentraciju kapitala, pa bi bilo bolje da to uradimo sami i na vreme. Navela bih ovom prilikom reči predsednika Banko di Roma g-dina Đeranci Čezarea krajem 1997.god. koji je istakao da je imperativ za politiku njihove banke u 1998.god. konsolidacija i sanacija.
Naš koncept je tada sadržao predlog, koji je usvojen od strane skupštine banke, da se u prvoj fazi formira Beogradska bankarska grupa koja bi imala jedinstvene funkcije: konsolodicaja i sanacija privrede i banaka; objedinjavanje kreditnih odnosa i platnog prometa sa inostranstvom; poboljšanje dinarske i devizne likvidnosti; početak rešavanja isplate stare devizne štednje i zajma za privredni razvoj Republike Srbije; razvojni projekti; plan, analiza i sređivanje knjige akcionara.

Kao glavni kreator potpune globalizacije tržišta i koncentracija svetskog kapitala u krugu veoma malog broja ljudi navodi se Dejvid Rokfeler. Kako ste ga vi upoznali?
Bila sam srećna te 1979. godine, što mi se pružila takva retka prilika u bankarskoj karijeri. Tada je g. Rokfeler obavljao funkciju predsednika Čejz Menhetn banke, a naša je zemlja bila na vrhuncu privredne i političke snage. Mi smo bili u procesu prelaska na tržišnu ekonomiju sa relativno visokom stopom rasta.
U to vreme, Beogradska banka je započinjala svoju aktivnost na međunarodnom tržištu kapitala. Verovatno me je gospodin Rokfeler zapazio kao retku ženu na mestu pomoćnika generalnog direktora jedne razvojne banke na sektoru kreditnih odnosa sa inostranstvom. Ja sam svaku priliku koristila da od ovakve interesantne i uticajne bankarske ličnosti u svetu saznam što više i da prikažem mogućnosti i spremnost za saradnju naše dve banke.
On je veoma obrazovan, ali i skroman čovek, završio je ekonomske studije na Harvardu i potiče iz jedne od najbogatijih porodica na svetu.  Upravo je, u izdanju «Interkomerca», Beograd izašao prevod njegovih memoara.
Počeo je da radi 1948. u Čejz Menhetn banci i tu je ostao sve do penzionisanja.
Njegova bankarska filozofija je izlazak na svetsko tržište kapitala. Za 35 godina rada obišao je 103 zemlje i imao susrete sa brojnim državnicima sveta.
Čejz Menhetn banka je 2003. godine imala profit od 4,47 milijarde dolara, a imovinu  vrednu 792 milijarde dolara. Uprava banke ga i danas poziva da putuje po svetu u ime banke, iako on ima 90 godina.

Čejz Menhetn banka je jedan od deoničara najmoćnije institucije na svetu – Američkih Federalnih Rezervi. Kako Federalne rezerve funkcionišu?
Federalne rezerve SAD (FED) su centralni bankarski autoritet u SAD i imaju ulogu finansijskog zastupnika američke vlade. FED nadzire račune komercijalnih banaka, pozajmljuje im kredite izdavanjem svojih menica, odnosno štampanjem dolara upravlja američkim tržištem novca. Indirektna kontrola od strane FED-a su prodaja ili kupovina vrednosnih papira, kojim se dnevno vrše fina podešavanja rezervi komercijalnih banaka.
Jednostavno, FED štampa američke dolare i upravlja novčanom masom u opticaju, naplaćujući svoje usluge kamatama na kredite koje daje komercijalnim bankama, pri čemu su im jedini troškovi vezani za štampanje dolarskih banknota. FED je relativno nezavisna institucija, koju ne mogu da kontrolišu ni američka vlada, ni predsednik. FED je potpuno privatna banka koja, time što štampa dolar i kontroliše njegovu vrednost, radi u suprotnosti sa Ustavom SAD, po kome ovo pravo pripada isključivo američkom kongresu.
U ovu fantastičnu poziciju FED je došao 1913. kada je grupa moćnih bankara, finansiranjem izborne kampanje omogućila Vudro Vilsonu da postane predsednik SAD. Vilson je tako “pustio” da Zakon o FED-u  prodje kroz Kongres.

Ko su još deoničari FED-a?
FED je nastao udruživanjem kapitala 300 banaka i prebogatih pojedinaca, a sadašnji glavni akcionari su vlasnici 12 banaka. To su Rotšild Benk iz Londona, Warburg Benk iz Hamburga, Rotšild Benk iz Berlina, Leman Braders,   Kun Leb Benk, Goldman, Sačs i Čejz Menhetn Benk, svi iz Njujorka, Lazard Braders iz Pariza, Israel Moses Seif Benks sa sedištem u Italiji i Varburg Benk iz Amsterdama.
 Američki predsednici Linkol, Džekson i Kenedi su pokušavali da zaustave ovu moćnu porodicu bankara i štampaju dolare nezavisno od FED-a, bez naplaćivanja kamata na pozajmicu. Naime, kada SAD imaju budžetski deficit, FED štampanjem dolara “kupuje” taj dug kasnije zaradjujući na kamatama.
Poslovne knjige FED-a su nedostupne javnosti, a pokušaji pojedinih američkih kongresmena da stanu na put FED-u bili su uvek neuspešni, jer bi banke povezane sa FED-om u sledećem izbornom ciklusu finansirali njihove protivkandidate. Akcionari FED-a od 1920. finansiraju američki Savet za inostrane odnose, koji sigurno predstavlja najmoćniji forum u SAD i svetu.

Imaju li svi štampani dolari zlatnu podlogu?
Pod predsednikom Niksonom, SAD su 1971. napustile obavezu posedovanja zlatne podloge za valutu, a OPEK je iste godine usvojio dolar kao obračunsku valutu. Otada se svetska trgovina naftom odvija u USD, čineći dolar dominantnom svetskom valutnom rezervom. Ovo je omogućilo nekontrolisano doštampavanje dolara koji umesto “vrednosti u zlatu” ima “vrednost koja omogućava razmenu vrednosti”, tj. “naftni novac”.
Na taj način sve zemlje u svetu postale su vezane za valutu koju jedna zemlja može proizvoditi po sopstvenoj volji, a koju moraju imati u ogromnim količinama da bi vršili plaćanja energenata ili otplate kredita medjunarodnim finansijskim institucijama. Prema proračunima ekonomskih analitičara u opticaju je verovatno deset puta više dolara od količine koja se može pokriti zlatnom vrednošću. Kada dolar prestane da bude naftni novac, ovaj odštampan papir će dospeti u američke banke, izazvati inflaciju i potpuni kolaps finansijskog sitema SAD. U poslednje vreme izražava se sumnja da je dolar Ahilova peta Amerike i jedan od mogućih povoda okupacije Iraka.
Naime, Irak je prvi počeo da prodaje naftu za evre, a kasnije su Iran i Sirija, članice OPEK-a, takodje počeli da se pebacuju na evro, kao i Venecuela, koja proizvodi 7% svetske nafte. Ruska i kineska centralna banka su takodje najavile delimičan prelazak na evro, što je izazvalo višak dolara i potražnju evra. Prema prognozama Alena Grinspena, čelnika FED-a, ako se ovaj trend ne zaustavi, SAD bi mogle izgubiti 13 000 milijardi dolara samo u prvoj fazi prebacivanja trgovine sa dolara na evro.

Da li je tačno da su Kinezi već prilično ušli u američke finansijske tokove i da prete toj njihovoj “Ahilovoj peti”, dolaru?
Kineska Benk of Čajna ima mrežu u celom svetu, njene filijale imaju višedecenijsku tradiciju u poslovanju. Kinezi svoje ljude šalju godinama na školovanje u inostranstvo da izučavaju bankarstvo. Imaju banke i u Americi, Nemačkoj, Madjarskoj, Rumuniji… Pošto u Americi imaju veliku dijasporu, koja koristi tu banku, preko nje je ogroman kapital došao u Kinu. Tako su preko svoje dijaspore Kinezi došli do ogromnog kapitala, kojim sada finansiraju i neke od najvećih multinacionalnih kompanija.
Obraćanje Kine svoj dijaspori u svetu u periodima monetarne krize i potrebe za privrednim razvojem, uvek je imalo masovan i značajan odziv, što je pomoglo prevazilaženju krize.
Sad se setite šta je Mladjan Dinkić uradio sa našim bankama i sa novcem naše dijaspore.

Koliko danas u Evropi ima zlata, a koliko evra?

Privredni dnevnik Handelsblat iz Diseldorfa objavio je da članice Evropske Unije čuvaju u bankarskim trezorima gotovo 12.600 tona zlata vrednog 127,52 milijarde evra.
Švajcarska, koja se u kriznim situacijama smatra "bezbednom lukom" za čuvanje vrednosti, indirektno pokriva svoju valutu rezervom od 1.666,2 tone zlata.
Najveće zlatne rezerve ima Nemačka, a zatim slede Francuska, Italija, Holandija, Evropska centralna banka, Španija, Portugalija, Austrija, Velika Britanija, Belgija, Grčka, Finska, Irska i Luksemburg.

Šta je sa našim zlatnim rezervama?

Na žalost mi ne znamo koliko su naše zlatne rezerve. Za skoro četiri godine u republičkoj skupštini bilo je više pitanja u vezi sa ovim, ali nisam zapazila odgovore.

A kolike su nam devizne rezerve?

Po izveštaju Narodne banke Srbije od 31. januara 2005. iznosile su 4.266,3 miliona dolara.

Koliki je naš spoljni dug?

Sa kamatama, 13 i po milijardi dolara.

     S obzirom na vaše iskustvo i poslovne veze u svetu, da li vam je neko od sadašnje političke elite tražio neki savet, pomoć ili vam nudio saradnju?
     Retko, iako sam, kao i ranije, bila uvek spremna da u interesu zemlje dam svoj lični i svesrdni doprinos.
     Sada sam u poznim godinama, ali ja i dalje radim. Trenutno sam angažovana u Fondu mladih poljoprivrednika kako bih pomogla našoj najvažnijoj grani - razvoju poljoprivredne proizvodnje, a posebno zdrave hrane, potrebne širom sveta. Po mojoj proceni, za ostvarenje ovog cilja imamo sve uslove.

Ivona Živković