SRODNI TEKSTOVI:

MALI VODIČ ZA LJUBITELJE KREDITA: Kome treba Evropska Unija? Može li se bez dolara? Ko podstiče potrošačko društvo u Srbiji? Kome je smetao Sadam Husein? Da li znate za koga radite?

Šta je posao političara?
Čemu služe strane donacije i novac i programa CARDS?
Kome treba srpska profesionalna vojska?
Kako predsednik Boris Tadić gradjane Srbije prodaje kao robove?
Zamka novog Ustava.

Piše:
Ivona Živković

Predsednik Srbije Boris Tadić svakako će ući u istoriju srpskog naroda upisan velikim crnim slovima. Ne samo kao predsednik koji je od gradjana Srbije stvorio robove u skladu sa potrebama transnacionalnog korporativnog biznisa, već i zbog patološkog licemerja.
Da li predsednik Tadić uopšte zna šta radi i za koga radi?
Pogledajmo činjenice.
Političke poruke kojima se predsednik Tadić najviše služi su: "nova radna mesta" i "borba sa siromaštvom". Čuli ste to svakako već stotinama puta.
Šta je radno mesto?
Radno mesto je prostor u kome čovek radom stvara odredjene materijalne vrednosti. Ove vrednosti se ne mogu stvoriti ni na jedan drugi način osim radom. Tako čovek da bi živeo mora da ima hranu (da je proizvede), da ima vodu (da je nadje, prečisti i distribuira), da ima sklonište (da ga sagradi) i da ima energente (da ih iskopa, preradi i distribuira. Ovo su elementarne stvari bez kojih čovek ne može da živi i svaka država proizvodju ovih dobara smatra strateškim dobrima. Da bi jedan narod ova strateška dobra zaštitio, on svoju ekonomiju (oikonomia znači gazdinstvo) ogradjuje i fizički brani vojskom.
Tako ogradjeno gazdinstvo jednog ili više naroda zove se država (etat).
Savremena država razvila je i poseban sistem upravljanja ekonomijom, a tehnika odnosno veština ove uprave se zove politika.

Dakle, šta je posao političara? Da štite ekonomiju u državi, da štite nacionalno gazdinstvo - svoju privredu, prirodne resurse, rentne kapitale i da jačaju i održavaju svoju vojsku kako im drugi ne bi oteli sirovine i naselili se na teritoriju.
Kako nemaju svi narodi na teritoriji gde žive neophodne sirovine za preživljavanje, ova dobra se razmenjuju.
Kao pomoćno sredstvo u ovoj trgovini koristi se novac. Novac sam po sebi nije vrednost (jer se ne može jesti, piti, koristiti kao zaklon, a još manja mu je energetska vrednost ako bi se naložio zarad ogreva). Dakle novac je samo papir, priznanica koja se koristi u razmeni dobara. Bez obzira koliko novca imali, on vredi samo ako za njega možete zamenom da dobijete neku vrednost. Ako neko ko ima brašno neće ni za milijardu dolara da vam ga proda, vi ćete umreti od gladi kao dolarski milijarder. Isto je i sa zlatom.

Vrednost novcu (kao i zlatu) u medjunarodnoj razmeni daju bankari koji dolare ili evre emituju. Zlato se više ne koristi jer ga nema toliko koliki je obim razmene dobara, a papira ima beskonačno, pa i mnogo više nego što na tržištu ima stvarnih vrednosti. Na žalost, emitovanje dolara i evra odavno više ne prati i ekonomija država koje ovaj novac izdaju, već se oni i bez kontrole država štampaju u onim iznosima koliko to žele privatni bankari (FED i ECB). Novac koji nema pokriće u ekonomiji zove se zamišljeni novac odnosno spekulativni novac. To je bankarski novac. On se koristi samo onda kada je gazdinstvo u situaciji da mora da se zaduži kako bi sa nulte tačke pokrenulo neku proizvodnju. Ovako pozajmljen novac nikada se ne sme trošiti za finansiranje onoga što ne stvara dobit.

Ovim spekulativnim novcem na žalost njegovi vlasnici već decenijama veoma efektno kupuju prave vrednosti širom sveta ucenama i pritiscima na narode sa malim ekonomijama, ali i korupcijom i obmanjivanjem političara. Bankari zato na čelu država najviše vole glupe, finansijski neuke, kao i gramzive političare. Takvima obilato finansiraju predizborne kampanje širom sveta i zasipaju ih donacijama i takozvanom bespovratnom finansijskom pomoći.

Tako mnoge države pod pretnjom oružijem ili uvlačenjem u ratove moraju da se zadužuju kod bankara, a dugove otplaćuju svojim sirovinama, proizvodima (ako ih imaju), ili radom svojih gradjana koje kao radnu snagu ustupaju bankarima i njihovim transnacionalnim korporacijama.

Nakon 5. oktobra 2000. ogromna količina ovakvog zamišljenog novca, bez ikakve vrednosti osim one koju mu daje onaj ko ga prihvata kao sredstvo plaćanja, preko donacija i kredita ušla je i u Srbiju. Gradjani Srbije taj novac nisu stvorili prodajom svojih proizvoda i sirovina, već su ga dobili na pozajmicu ili kao bespovratnu pomoć preko programa CARDS. Ovaj novac inače gladni i siroti grdajani nikada ne dobiju u ruke, već on završi u džepovima političara i njihovih prijatelja. Tako je ova "pomoć" u stvari mito za političare. Sada znate odakle našim političarima velike pare.

Ovaj spekulativan novac medjutim nije ušao sam, jer se u siromašnoj zemlji koja nema robu ni tehnologije ništa ne može kupiti. Sa njim u Srbiju ušla i primamljiva strana roba i to široke potrošnje. Tako su gradjani Srbije ovaj novac zahvaljujući svojoj korumpiranoj i neukoj vladi potrošili za popravke ulica, uličnu ukrasnu rasvetu, gradnju puteva, popravku mostova, kupovinu kola, stanova, kućnih aparata i sl. I naravno, najveći deo su vratili stranim ekonomijama. Ono na šta ga nisu potrošili, to je da modernizuju kopanje sopstvene rude, da izgrade i poprave sopstvene fabrike, kupe nove tehnologije, da pokrenu sopstvenu ekonomuju da bi ovaj dug mogli da vrate u proiyvodima.

Sada, nacionalno gazdinstvo ne radi, a dug stoji kao omča oko vrata. Ono malo uspešnih kompanija koje su donosile zaradu prodate su strancima. Mobtel, cementare, Satrid, Frikom, Satrid, Takovo, Merima, Hemofarm, Knjaz Miloš, Duvanska industrija... Redjajte sami.

Novac (papir) od njihove prodaje se sada rasporedjuje i dalje u potrošnju i ta raspodela se zove "Nacionalni investicioni plan". Njime se "investira" u kulturu, u plate prosvetarima i lekarima, u krečenje bolnica, škola, asfaltiranje ulica, puteva... Kako će okrečena bolnica da proizvede hranu, lekove, energente...?

Srbija je tako perfidnom igrom medjunarodnog faktora i neznanjem i glupošću domaćih političara ostala bez kapitala i to: rentnog, stečenog ili prirodnog. Sve je prodato i sve se može prodati strancima. Novi ustav upravo predvidja prodaju strancima gradjevinskog zemljišta i nekretnina i obećava "otvoreno i slobodno tržište"(čl.82) Srpsku ekonomiju novim Ustavom više niko ne može štititi.

Kada neko ostane bez alata i bez zemlje postaje kmet ili rob.

Uspon američkog kapitalizma i "demokratije" preko jeftine dečje radne snage u tekstilnoj fabrici.

Kada jedan narod ustupi svoju svoju ekonomiju (proda drugima gazdovanje proizvodnjom hrane, vode, nafte, gradjevinskog materijala, struje) on više nema potrebe da ima svoju državu. Ustav tu paše kao leptir mašna golom čoveku.

Takvom narodu ni vojska više nije potrebna jer nema šta da čuva. Vojska se onda ustupa (prodaje) onome ko ekonomske interese ima. Takve usluge se danas zovu "mirovne misije" i one se obavljaju baš tamo gde se nalaze dobri strateški resursi i jaki ekonomski potencijali potrebni transnacionalnim korporacijama.

Narod bez svoje zemlje, bez svojih sredstava za poizvodnju ostaje samo gola radna snaga koja grozničavo očekuje da mu neko da da za njega nešto radi kako bi se prehranio. Ko nema za hleb ne postavlja pitanje cene svoga rada. Predsednik Tito je srpsku radnu snagu šezdesetih godina ustupao Nemcima, a predsednik Tadić transnacionalnim korporacijama.

Tako, dok vlada Vojislava Koštunice srpsku ekonomiju rasprodaje i uništava, Boris Tadić otvara strane fabrike i licemerno narodu obećava KMETOVSKA I ROBOVSKA "RADNA MESTA". Narod da radi, a stranci da gazduju i ubiraju dobit. Eto, to je politika koju po nalogu stranog korporativnog lobija u sprovode narodni izdajnici Koštunica i Tadić.

Koliko je ovo licemerno, govori i to da je novi Ustav ugradjena i odredba o "zabrani ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada" (čl. 26). I baš je to kao pohvalu novom Ustavu pred parlamentarcima izneo, niko drugi do predsednik Tadić.

Kakva laž!

Pa šta je nego ropstvo kada čovek mora da radi za drugoga, jer je ostao bez ikakvih materijalnih dobara? Šta je nego prinudan rada kada danas zaposleni u mnogim stranim kompanijama i bankama nemaju radno vreme i ne mogu da koriste godišnji odmor. Neda gazda! Šta je nego položaj sličan ropstvu kada radnici ne dobijaju plate mesecima, kada nema ko da ih zaštiti, kada tužilaštva neće da pokreću sudske sporove protiv korumpiranih i povezanih sindikalnih i državnih funkcionera?

Oglas opštinskih vlasti, City of Boonville, za prodaju robova na javnoj licitaciji nakon smrti vlasnice. Objavljeno u američkoj lokalnoj novini iz 1857.

Ono što u novom Ustavu ne piše, a moralo bi, to je NEOTUDJIVO PRAVO GRADJANA SRBIJE DA RASPOLAŽU DOBITI OD SVOGA RADA.

Eto kako se od gradjana Srbije danas prave robovi i kmetovi. Ali ne zapisa li davno Seneka: "Koliko robova , toliko neprijatelja".