KO DANAS ZAISTA VLADA RUSIJOM? (Drugi deo)

Piše: Ivona Živković

Britanija nije htela ili nije smela da uđe u otvoreni sukob sa Rusijom pa je zato nastojala da jezuitskom doktrinom prevare huška druge. Tako je njihov osvajački adut u jednom trenutku bio Napoleon Bonaparta koga su jezuiti mentalno vešto obradili podbadajući ga da krene u osvajanje ogromne količine zlata u Rusiji. Prethodno su ga nahuškali da ide u Egipat i Siriju, da pljačka zlato i štiti, navodno, francuske trgovce koji su se tamo sukobili sa engleskim interesima. Naravno ti „engleski interesi“ nisu bili isto što i intersi „venecijanskih trgovaca“ koji su zaposeli britanski  tron, a Francuska je nakon revolucije (koju su podboli Venecijanci) 1799. ostala samo sa „pola glave“, tj. sa ograničenom monarhijom.

O uticaju jezuitia na Napoleona i na uspostavljanje francuske republike (nakon što ih je Luj XIV proterao iz Francuske) pisala je i engleska istoričarka i Nesta Helen Vebster (umrla 1960). Ona je upravo bila fokusirana na razotkrivanje tajnih operacija iz Britanije koje je izvodilo aristokratsko tajno društvo nazvano Iluminati. Pisala je i o komunističkoj zaveri u Rusiji kao i o stvaranju ogromne globalističke agenturne mreže koja je dobila naziv „jevrejski biblijski narod“.
I sam Napoleon je kasnije, kada je shvatio da je iskorišćen, u svojim memoarima  zapisao: „Jezuiti su vojna organizacija, a ne religizni red. ... Cilj ove organizacije je moć - moć u najvećoj despotskoj primeni - apsolutna moć, univerzalna moć, moć da se kontroliše svet voljom jednog čoveka (na primer Vrhovnog jezuitskog generala)".

NAPOLEONOV FIJASKO I RUSKO USPOSTAVLJENJE NOVE FRANCUSKE MONARHIJE
Vojni pohod sa blizu 700 000 vojnika na ogromnu zemlju kao što je Rusija je bio potpuno sumanuta odluka. Oko 250 000 vojnika je uspelo da stigne samo do Moskve i tu su nakon bitke kod Borodina ušli u grad i pljačkali i palili sve šta im je došlo pod ruku. Znajući veličinu Rusije car Aleksandar I nije imao nameru da sa Napoloenom pregovara o predaji, pa su Napoleonovi vojnici morali da se povlače. Pošto očito nisu računali na povlačenje, već isključivo na pobednički trimumf, zedesila ih je ruska zima potpuno nepripremljene i oko pola miliona vojnika se nije vratilo iz ovog sumanutog ratnog pohoda 1812.

Još gore po Napoleona, car Aleksandar I ih je sa svojom vojskom “ispratio” sve do Pariza u koji je ruska vojska ušla marta 1814. Napoleon Bonaparta je nakon toga morao da abdicira i ova francuska monarhija koju su na presto doveli Britaniji naklonjeni jezuiti okončala je svoju vladavinu.

 Nova monarhija je u francuskoj uspostavljena ponovo  kada je burbonski kralj Luj XVIII uverio ruskog cara Aleksandra I da će “poštovati ustavna prava francuskog naroda” i “hrišćansko učenje”, što je u prevodu na bankarsku veštinu vladanja značilo da će porodica Burbon uplaćivati svoje doprinose moskovskom fondu u tj. ortodoksnoj ruskoj crkvi.

U Londonu su zbog ovoga bivše venecijanske lihvarske zmije pobesnele. Izgubiti kontrolu nad Francuskom kao moćnim britanskim saveznikom u ratovima koji su trebali tek da se odigraju bio bi ogroman gubitak. Još gore ovo veliku državu je sada kao svog saveznika prišio smrtni neprijatelj – Ruska imperija. I činili su sve da ovu porodicu sklone sa trona.

RUSIJA NASTOJI DA BUDE OKOSNICA SVIH SAVEZA PROTIV BRITANIJE

Znajući za podmuklu ulogu  Londona koji je potajno instruirao otomanskog Sultana u vezi Turske spoljne politike (osvajačke naravno) i u strahu od sukoba sa Turskom, ruski Car Aleksandar I je inicirao stvaranje Svetog saveza (Svete alijanse) među svim hrišćanskim zemljama u Evropi. Ali Britanija, kao ni “hrišćanski” Vatikan (koji je u tom trenutku imao papu naklonjenog “Venecijancima” iz Londona) odbili su da potpišu sa Rusijom bilo kakav savez. Ni Turska nije htela nikakav mirovni ugovor sa Rusijom. Londonu je isključivo odgovarao svaki mogući rat koji bi oni finansirali (kreditirali obe strane) i orkestrirali ga tako da iz njega izvuku dobit samo bankari iz jezgra Londona i njihovi saveznici. Zato su britanski agenti i jezuiti diplomatski “savetovali” (rovarili)  po svim državama koje bi mogle sa Rusijom ući u bilo kakav savez.

A Sveta alijansa je upravo imala za cilj da bude perpreka mnogim budućim ratovima u Evropi.

Za razliku od hrišćanstva satanizam kao filozofija počiva na obrnutom sistemu vrednosti od hrišćanstva. To su moralne “vrednosti” koje uvek vode u svađu i haos, društvene institucije zato moraju biti zasnovane na korupciji, ucenama, nasilju sa službenicima sujetnim i gramzivim, sa budalama na “uticajnim” društvenim i državnim pozicijama (koji tu stižu “demokratsim” procesom),  a veština trgovine i biznisa zasniva se isključivo na prevarama. I u takvom “medijumu” venecijanske zmije se najbolje obmotaju i grizu. To je medijum koji njih hrani i novac je tu njihov glavni mamac. Ljudska potreba za brigom i pažnjom prema drugima preusmerava se na kućne ljubimce  i imovinu, dok su deca i njihovo utilitarno vaspitanje prepušteni “stručnjacima” i medijima koje satanisti preko raznih strukovnih udruženja i novcem sve kontrolišu. Tu spada (inter)nacionalna kultura, umetnost i edukacija. Prevara i samo prevara je suština njihove politike. Sama reč “politika” upravo to i znači.

I car Aleksandar I je postao omražena pojava u britanskim aristokratskim krugovima samim nastojanjem da spreči širenje ove satanističke filozofije koju su podržavali Iluminati.

Iako je već bio preživeo jedan pokušaj otmice, Aleksandar I je misteriozno umro 1. decembra 1825. od nekakve neočekivane bolesti. Veruje se da je na neki način otrovan. Spravljanje otrova je inače bila specijalnost jezuita.

GRESI RUSIJE PREMA BRITANIJI SU SE NASTAVILI

Već od 1853. do 1856. protiv njegovog naslednika, cara Aleksandra II, pokrenut je novi rat. Poveli su ga, u savezu sa Velikom Britanijom, Francuska i Turska (tada Otomanska imperija). Konflikt je bio najžešći na Crnom moru oko Krimskog poluostrva.

Nakon dve i po godine ratovanja koje su finansirali i podsticali bankari iz porodice Rotšild 1856. otpočeli su mirovni pregovori.

Rusija i Otomanska imperija su se složile da ni jedna ne postavlja svoje vojne pomorske baze na Crnom moru. To je za Rusiju bio veliki gubitak i znatno je oslabilo njenu snagu prema Turskoj. Ali, Britanija je time bila zadovoljna.

Kada je nakon 20 godina došlo do novog rata izmedju Rusije i Turske (1877) i kada je Rusija  uspela da povrati svoje izgubljene pozicije na Crnom Moru, Velika Britanija je reagovala žešće. Koliko je lukava i licemerna  britanska politika kada dođe do neke mirovne misije (u kojoj uvek nastoje da budu prisutni) videlo se upravo tada na poznatom Berlinskom kongresu. Naime ruska imperija je nastojala da ima kontrolu na čitavom prostoru Balkana gde je postojala istočna hričćanska zajednica za koje je smatrala da predstavljaju njene prirodne saveznike.  A to su  bile Srbija, Crna Gora, Bugarska i Rumunija. Moćna ruska vojska tako je oterala Turke sa Balkana i počela da napreduje ka Konstantinopolju što je u Britaniji izazvalo ozbiljnu zabrinutost. Tako je britanski premijer Dizraeli počeo da pritiska Rusiju da prihvati mirovnu inicijativu poražene Turske. Da bio bio ubedljiviji u pritiscima poslao je na Bosfor britanske bojne  brodove.

Strah britanske aristokratije da neće imati kontrolu nad Bosforom bio je odlučujući, a možda su već tada imali i velike planove za stvaranje velike prikrivene vojne baze u Palestini (Izraela) koja je tada bila u vlasništvu bogatih turskih efendija. Trebalo je samo izvršiti prevrat u Turskoj. (Ne može se isključiti da je ova država dobila ime upravo u čast Dizraeliju, koji je kao pripadnik jevrejske kaste očito bio veoma zaslužan za ovakvu britansku politiku. Naravno Englezima se s obzirom na žrtve koje su kasnije podneli u stvaranju Izraela ovo ne bi dopalo).

Benjamin Dizraeli je bio "mozak" kraljice Viktorije.

I ruski car je, na žalost, prihvatio mirovnu konferenciju u Berlinu kako bi se Rusko-Turski rat okončao.  Konferenciji su prisustvovali pored Rusije i Turske, predstavnici Austrougarske, Francuske, Nemačke , Italije i Velike Britanije. I tu je apsolutno dominirao Dizraeli sa podmuklim  političkim smicalicama.

BRITANIJA DOMINIRA NA BERLINSKOM KONGRESU

Prva je bila što je neposredno pred otvaranja Berlinskog kongresa Britanija sklopila tajni dogovor sa Turskom po kome Turska dozvoljava Britancima da vojno okupiraju Kipar. Ovo ostrvo je bilo na strateški važnoj istočnoj poziciji u Sredozemnom moru. Tako je Britanija iz Turske mogla vojno da preti Rusiji ukoliko se ova ne bi na Konferenciji povinovala zahtevima Turske (koja je zapravo rat izgubila)

Još jedan prljavi politički trik napravila je Britanija sklapanjem (takođe pred početak Kongresa) ugovora sa Austrougarskom. Po njemu su ortodioksni hrišćani, uključujući Srbe u Bosni, stavljeni pod upravu Austrougarske i bez prava da se ujedine sa Srbima u oslobođenoj i nezavisnoj Srbiji.

Vatikan je iskoristio ovo kasnije da deo stanovništva (robova) prevede u katoličanstvo. Tako su Srbi iz turskog ropstva prevedeni u austrougarsko. Ovo je praktično bio britanski poklon austrougarskoj monarhiji, kako oni ne bi pravili probleme  na Berlinskom kongresu. Istorija Srbije se nakon ovog kongresa drastično falsifikuje i sve ono što je bilo pre, za Zapad više ne postoji i u današnjoj istoriji koju kontroliše masonerija  smatra se nebitnim. Istoriju Srba od tada su preuzeli da pišu naši “dragi” i “večiti” saveznici Britanci i Francuzi.

Rusija je tako dovedena u pat poziciju iako je Tursku vojno porazila.

RUSKO-AMERIČKO  SAVEZNIŠTVO JE NEDOPUSTIVO

Još jedan težak i neoprostiv politički udarac Britaniji napravio je car Aleksandar II kada se upleo 1863. u građanski rat u SAD. Ovaj građanski rat su upravo inicirali iz Londona nastojanjem da podele Ameriku i oslabe vlast Linkolna. U Londonu su, naime, očekivali da im Linkoln zatraži novčanu pozajmicu kako bi rat zaustavio i očuvao konfederaciju, ali to se nije dogodilo, jer je Linkoln novac za rat našao na drugom mestu. U stvari sam je počeo da ga emituje i ta emisija novca je bila bazirana verovatno na ogromnoj zlatnoj pozajmici iz Rusije. Još gore emitovao je dolare bez referentne kamate. I to je bio neoprostivo težak udarac za prodavce novca iz Londona.

U  Londonu su bili spremni da uključe i britansku i francusku vojsku na strani američkih južnjaka,  ali je  ruski car Aleksandar  II poslao ruske bojne brodove na dokove Njujorka i San Franciska kako bi pomogao američkoj federalnoj vojsci. U strahu od sukoba sa SAD i Rusijom, ratni huškači iz City of London su morali da se povuku.

Tako je stvaranju jedinstvene SAD najviše doprinela carska Rusija. I ovo se u američkoj istoriji prikriva.

Ali Linkoln i Aleksandar II su ovim sebi potpiseli smrtne presude.  Ratnohuškačka zmija iz Londona ovakav razvoj događaja nije mogla da podnese.
Zato je aprila 1866., samo godinu dana nakon što je izvršen atentat na Likolna, i ruski car došao pod udar komunistčkih atentatora.  Ubistvo je pokušao crveni revolucionar Dmitri Karakozov, ali je u nameri sprečen i njegov pištolj je promašio cara. Karakozov je uhapšen i osuđen sa svojih 10 crvenih drugova.

I BIZMARK JE SHVATIO DA SE JEDNA PODMUKLA VATIKANSKA ZMIJA USELILA U LONDON
Da se uzročnik i podstrekivač ratova u Evropi i SAD nalazi u Londonu, zaključio je i nemački kancelar Oto Fon Bizmark kada je 22. oktobra 1873.  objavio sporazum tri najveća svetska monarha -  Franca Jozefa, cara Austrougarske; Ruskog cara Aleksandra II i nemačkog cara Vilhelma. Napravljen je trojni savez, poznat kao Liga Tri Cara.

Liga je imala četiri glavna cilja: služila bi kao zajednička odbrana od rastućeg komunizma koji je počeo da se pojavljuje u Evropi od 1848. (a kreirali su ga i širili jezuiti);  sporazum među članovima Lige bi nalagao da se u svakom među-imperijalnom konfliktu maksimalno nastoji izbeći oružani sukob i da se svi sporovi rešavaju diplomatski; da se suprotstave širenju francuske moći (tada već obezglavnjene države kojom je potajno  upravljala agentura međunarodne bankarske oligarhije) i da se spreči britansko uplitanje u unutrašnje stvari zemalja u nastojanju da iznutra vrše državne prevrate.

Vojna i finansijska snaga ove tri carevine formirala bi ogromnu centralnu, južnu i istočnu regiju u Evropi i Rusiji preko koje londonski trgovci i bankari sa svojim francuskim satelitom ne bi mogli da prodru do Sredozemnog mora bez dobrog sporazuma sa Ligom.

I u Londonu su zbog ove ideje poludeli, jer ih je podsetilo na staru katoličku Ligu iz Kambre koja je razbucala Venecijansku republiku.

Liga Tri Cara je morala da bude rasturena (kao i sve tri imperije) i karikature iz britanske štampe u to vreme su  omalovažavale i ismejavale sva tri cara rugajući se ovoj ideji i samom Bizmarku.

Ova engleska karikatura prikazuje Bizmarka kao žonglera sa tada velikim silama. Francuska dama plače jer je ispala iz igre.

Kada je na presto Nemačke 1888. došao unuk britanske kraljice Viktorije, Vilhelm II (umesto svog starijeg brata Frederika koji je zbog neke bolesti umro nakon samo tri meseca carevanja) na nemačkom tronu se našao car sa samo 29 godina. Tako mladog veoma lako su ga iz Londona zadojili liberalnim idejama što znači trgovačkom otvaranju granica. I vrlo brzo su mu uši napunili pričom da Nemačka može imati sa Britanijom dobre poslovne veze.

Vilhelm očito nije znao da britanski tron drže naslednici kontinuiteta imovine venecijanskih trgovaca i bankara te da je njegova baba, kraljica Viktorija, samo figurirala na tronu da zamajava Engleze.

Mislio je i da će i nesporazume u sferi interesa na Balkanu rešiti saradnjom sa Londonom. Čitav Balkan je tako postao izuzetno pogodno područije za političko-etničke i verske spletke. Takav je i danas.

Ali, britanski neprijatelj broj jedan je i dalje bila Rusija.

Bizmark je tako smenjen 1890. i Nemačka je okrenula leđa Rusiji čim je Vilhelm II odbio da obnovi sa Rusijom Bizmarkov tajni Ugovor o reosiguranju napravljen 1887., nakon što je Dizraeli rasturio Ligu Tri cara.

Engleska karikatura pokazuje otpuštenog kapetana Bizmarka kako napušta nemački brod sa koga ga je otpustio car Vilhelm II.

Ovim tajnim Ugovorom o reosiguranju Bizmark je, nastojeći da na svaki način spreči bilo kakav evropski rat (koji je gutao ogroman deo društvenog proizvoda svakoj carevini i donosio korist samo bankarima iz Lonodna koji nisu stvarali ništa osim državnih dugova), izdejstvovao da Nemačka i Rusija u slučaju da neka od njih  bude uvučena u ratni konflikt sa trećom državom, međusobno ostanu neutralne.

Bizmark je očito bio veoma mudar državnik. Ipak, postojala je i klauzula po kojoj se ova ugovorna neutralnost se ne bi primenila ukoliko bi Rusija došla u ratni sukob sa Austrougarskom, koja je bila produžena ruka Nemačke imperije. Tako su obe imperije bila ranjive na balkanskom prostoru, gde je Rusija bila zaštitnik čitave ortodoksne hriščanske zajednice, uključujući i onu u Bosni koju je Dizareli dao Austrougarskoj kao mito na Berlinskom kongresu. Saznavši za ovu klauzulu špijuni iz Londona su shvatili da se Veliki rat može podbosti najbolje na Balkanu. I tako je i urađeno 1914. kada su Nemci hteli da grade prugu Berlin - Bagdad.

Srbija sa raspaljivanjem Velikog rata nije imala nikakve veze i sve je odradila britanska agentura. Sve što se danas plasira po masonskim medijima u Srbiji je obično podmetanje na koje nasedaju lažni istoričari i psudointeligencija.

TREĆI DEO: RUŠENJE RUSKE CAREVINE