ПОЧЕТАК БУНЕ НА КАБАДАХИЈЕ

Еј, Боже мили, чуда великога!
Кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Јер је више освануло време,
Да се Срби у памет дозову,
Јер се Срби Богу замерише,
Замерише Богу Јединоме.
Од Бога се Срби отпадили,
И од вере своје прадедовске,
Пригрлише туђе обичаје,
Обичаје који не приличе
Србадији Светитеља Саве,
А још мање да се њима диче,
Да их Срби калеме на своје
Обичаје што су им остали
Од отаца и од прадедова,
Од давнијех дана сачувани,
Кад се знало где је чему место,
Ко је косац а ко водоносац.

Еј, Боже мили чуда великога!
У зло доба неродне године,
Ударила којекаква сила
Са Запада и разнијех страна
На Србију Светих Немањића.
Хоће сила да помути Србе
Да верују ко што никад нису,
Да верују како други хоће,
Како хоће и како нареде.
Да с’ одрекну својијех земаља
За које су крвцу прољевали,
И животе своје младе дали.
Да с’ одрекну Светога Косова
Ко да никад Срба није било
На Косову и у Метохији,
Где је земља препуна храмова,
А које су Срби изградили
Када су се Бога побојали
И чували Његове завете.

Еј, Боже мили, чуда великога!
Наступило неко чудно време,
У Србији земљи православној,
На власти се намножише скоти,
А којима ништа свето није,
Издајници зарад мало пара,
Зарад новца и људскије славе,
Што пролази за брзија дана.
Скупили се с конца и конопца
Па све Србе у пропаст терају,
А све вичу да их свако чује,
Како они једини ваљају,
Како с њима будућност је лепша
Свим Србима што за њих гласају.

Еј, Боже мили, чуда великога!
Шта се ради по земљи Србији,
По Србији земљи Светог Саве!
Где брат брата низашта не сматра,
Где кум кума не може да гледа,
И где свако безакоње чине
Они који на власти сеђаше.
Тек понеки честит човек беше,
Који куми, преклиње и моли,
Да се раја памети дозове,
И да раја зулума не трпи,
Већ да раја предака се сети,
Витезова што честити беху,
Који су се једино бојали
Свевишњега Бога на Небеси.
Ал не вреди раји да се прича,
Јер тад раја ћуташе до краја,
И трпеше горега зулума,
Него што је трпела некада,
Под Турцима и под Германима.
Трпи раја, домаће злотворе,
Што неправду и злочине творе,
И који се раји крадом смеју,
Јер су рају у црно завили,
Покрали је и нису се крили,
Већ су крали да то раја види,
И без страха од Божије казне,
А још мање од сироте раје,
Која ћути као слепа да је
Раја ћути ко да очи нема,
Сви се праве да ништа не виде,
Свако своју политику тера,
А Србија тоне ли у пропаст,
Из којега опоравка нема.

Еј, Боже мили, чуда великога!
У Србији земљи Немањића,
Тад насташе злехуда времена,
У којима највећи грешници
Праведнике јуре и распињу,
На муке их големе стављају,
Не би ли их живе саломили
И на своју страну приклонили,
Да и они гријех сваки чине,
Којих би се и марва стиђела,
А не човек – словесно створење!

Еј, Боже мили чуда великога!
У Србији земљи Светог Саве,
Скупила се гамад белосветска
Све некрсти и несоји љути,
А којима клањају се жути,
Они жути којима је глава
Несој Борис, стара комуњара,
Који каже да је демократа,
Ал’ на делу диктатор је прави,
Што не трпи да му неко смета,
Да му смета и да га прозива,
За сва дела што их он учини,
За сва дела против свога рода,
Против рода и против државе.

Еј, Боже мили чуда великога!
У Србији земљи сувереној,
Странци раде што се њима свиди,
Жутаћима они наређују,
И држе их под својом контролом
К’о што човек на пово’цу држи
Кера свога кад се с њиме шета.
Странци раде што се њима свиди,
Над Србијом имају контролу,
Србији су кичму саломили,
Па се смеју из прикрајка свему
И гледају је ли шта остало
У Србији да им се не клања,
И да није под њиховом влашћу.
Све гледају и све би да чују,
Шта ко пише и шта ко говори,
Питају се има ли Србаља
Који јоште главом својом мисле,
И који се не боје да зборе
О ономе што им је на души.

Еј, Боже мили, чуда великога!
У Србији земљи витезова,
Сви јунаци ником поникоше,
И у црну земљу погледаше,
Како расте коров по Србији,
Како расте и како се множи,
Али нико не подиже главу
Од силнога стида и од страха.
Витезови сабље отпасали,
Јер су странци тако захтевали,
Странци кажу да је Војска наша
Баласт који мора да се склони,
Да се смањи на најмању меру.
Све што странци кажу то и буде.
У централи, у престоном граду,
Сви се труде да њима угоде,
Нико неће да размишља пуно,
Шта ће бити кад Војске нестане,
Ко ће онда од зла да нас брани?
Да ли они што су нас гађали
И што су нам земљу уништили
Са бомбама и са отровима?!
Исти они што и сад нас мрзе,
Што нас мрзе и што нас сатиру,
Што би да нас униште до краја,
Да нам отму земљу преосталу.

Еј, Боже мили чуда великога!
У Србији земљи Светог Саве,
Где се Црква чествоваше стално,
И где људи Богу се мољаху
Да их Силни сачува од свега,
У невољи да се Срба сети.
На Цркву се наднијела тама,
Мрак се спушта, ништа се не види.
То злотвори из бијелог света
Састали се у Беломе граду
Са Борисом и са Иринејем,
Расправљају о разним стварима,
Један им је Човек на тапету,
Који Србе разуму призива,
Да се Срби правој вери врате,
Да напусте обичаје нове,
Обичаје што у Ад низводе
Сваку душу која их спроводи.
Белосветски хохштаплери разни
Са Борисом договоре граде,
Са Борисом и са Иринејем,
Како да се тог Човека реше,
Тог владике што их се не плаши,
И коме је име Артемије.
Мисле они шта да му ураде,
Да он ћути и да не беседи,
Јер га народ поштује и слуша.
Види народ да их он не лаже,
Већ да живи као што говори.
Вијећали злотвори западни,
Вијећали у Беломе граду,
Вијећали до три бела дана,
Са Борисом и са Иринејем,
Како да се Артемија реше,
А да народ остане по страни.
И нађоше злотвори домаћи
Начин који њима одговара
Да владику Артемија свргну.

Еј, Боже мили, чуда великога!
У Србији, земљи напаћеној,
Дошло неко наопако време,
Крену сила на једног Човека,
На Човека маленога раста
Ал’ великог по духовној сили!
Крену мрачна сила са свих страна
Да га гази не би л’ га сломила,
Јер он неће папи да се клања,
Нит’ признаје злотворе са стране,
А још мање злотворе домаће,
У престоном граду што владају,
И Србију на добош продају,
Зарад неких ситних интереса.

Еј, Боже мили чуда великога!
У Србији земљи православној,
Састале се гује опаснице,
Па кренуше да сикћу језиком,
На владику што их се не боји,
Нити мари за њихове речи,
Већ све твори правду Свевишњега
Бога ком’ се моли и ком’ служи.
Састале се гује опаснице
У бијелу Грачаницу дошле,
Да владики уруче решење
Којим Синод тутора му шаље,
Јер се Синод забринуо много
За владику и за епархију,
Па због бриге нуди му тутора
Који ће му на помоћи бити.

Ал’ владика за гује не мари,
Зна владика шта му Синод смера,
Шта му смера и шта ће чинити,
Да ће са њим исто да се деси
Као што се десило некада
Са његовим духовнијем оцем,
Преподобним Авом из Ћелија,
А кога су држали у апсу,
Због његовог поштења и речи,
Због храбрости и због вере силне,
Којом га је мајка задојила
Док је млеко мајчино сисао.

Артемије отписује књигу,
И шаље је патријарху новом
У Београд да је он прочита,
Да прочита и да се замисли,
Шта му ваља најпосле чинити.
Артемије пише и размишља,
Да л’ патријарх зна шта је причао,
Када су га узнели на престо
На којем су седели пре њега
Свети људи и честите главе,
Који су се чували од свега
Што не беше угодно Господу.

"HEMOJTE MEHE!"

Ал’ патријарх к’о да луд се прави,
Гледа само како да угоди
Жутаћима и змијама страним,
Који ишту главу на тањиру,
Праведника ког’ се силно боје.
И попусти хијенама страним,
Брже-боље он владику зове,
У Београд да владика дође,
Да му дају још једну коверту
У којој му спремају оставку
На функције које обављаше,
Да од њега преузму управу
Над његовом епархијом целом.
Џаба молбе, џаба и вапаји
Силних Срба што владику ’штују,
И што писма патријарху пишу,
Кад патријарх за писма не мари,
А рек’о је да ће чути народ,
Да ће чути и да ће слушати,
Јер је народ важнији од клира,
Јер без њега нема праве Цркве.

Што решише то и учинише,
Сачекаше да владика дође,
Да с Косова стигне Белом граду,
Грачаницу да остави саму.
Када стиже лепо га примише,
Гледају га, руку целивају,
Ал’ му ништа добро не спремају.
Вијећаше тако Синодовци,
Дискутују да би прошло време,
Док се народ напољу смрзава,
Јер снег пада, ветар веје љути,
Бог са Неба к’о да опомиње,
Праведнику белу боју шаље,
Да сви виде ко је Богу мио.
Народ пева, Господа прославља,
Артемију подршку пружају,
Јер је народ коначно схватио
Од ћутања да нема користи,
Нити има вајде од скривања,
Пред стоглавом аждајом и алом.

Када беше за неког земана,
Синодовци донеше одлуку
Да тутора шаљу на Косово,
Никог другог до Атанасија,
Да он тамо ведри и облачи,
Као што је по Жичи радио.
Синодовци донеше одлуку
Да тутора шаљу на Косово,
Истог оног што способан није
Да управља својом епархијом,
Али јесте спреман да се свађа
Да урличе, на народ да виче,
Да он себе јуродовим гради,
Не би л’ како народ га ’штовао
Због јуродства и због интелекта.

Синодовци донеше одлуку
Да тутора шаљу на Косово,
Артемија да ставе у притвор
И да њега Сабору предају,
Нека Сабор о њему одлучи,
Шта ће бити с лелићким јунаком
Који Србе разуму дозива,
Да се Срби сложе и обоже,
И са Крстом да иду ка Христу,
А што смета змији вавилонској,
Из Брисела која отров пушта,
На све Србе што ка Христу иду.

Еј, Боже мили, чуда великога!
Јадна земљо шта си дочекала,
У Србији земљи Лазаревој,
Поново се рађају синови
Отаџбину што своју издају,
И синове српске што продају,
Којекаквим хијенама страним.
Људи виде, и људи се крсте,
До којијех дошли смо ми грана,
Да владике страдају од браће
Који би их ђаволу продали,
Само ако то од њих се тражи,
Као што је Јуда прод’о Христа
За биједних тридесет златника,
Због којих се он по злу помиње,
Док је века и док је свијета...

...Зато Бежи Тасо са Косова,
Бежи Тасо док још имаш снаге,
Јер памети ти одавно немаш.
Не мешај се у суд праведника,
Јер ћеш много страдати због тога.
Чешаћеш се и где те не сврби.

Народна песма