PROFESOR DOKTOR NENAD MILEUSNIĆ,
ČLAN ODBORA ZA EKONOMSKE NAUKE SANU - INTERVJU

KO JE JE VLASNIK ZEMLJE NA KOSMETU?

®Ivona Živković

Objavljeno u "Srpskoj reči" avgusta, 2004.

Vi ste ovih dana uputili predsedniku Vlade Srbije, Vojislavu Koštunici, jedan zančajan predlog o tome kako postupiti u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji. O čemu se radi?
Radi se o predlogu Zakona o vraćanju oduzete imovine. Ali da bi se shvatila suština namere, moraju se prvo razlučiti dva prilaza u shvatanju države. Jedan je socijalistički pristup koji kaže - čiji je narod, toga je država. Kapitalističko shvatanje je drugačije - čija je imovina, toga je država. Iako Evropa danas teži socijaldemokartskom društvenom uredjenju na nivou Unije, suština gradjanskog evropskog društva je u kapitalističkom shvatanju države. Pošto smo mi u socijalizmu decenijama učili da čiji je narod toga je i država, mi ne znamo da razmišljemo na drugi način, a to je - u čijem je posedu neka imovina, na primer, njiva, livada, šuma, rudnik ili groblje, toga je i država. Mi se još držimo kao "pijani plota" komunističke ideologije i komunističkog shvatanja ekonomije, a ne onogo što čini ekonomiju gradjanskog društva. A ekonomija gradjanskog društva, kome težimo je kapital i profit. I, naravno, vodjenje politike zbog zaštite kapitala i profita.

Da smo to shvatanje uspeli da promenimo u protekle tri godine i krenuli sa kapitalističkim shvatanjem u političku borbu mnogo toga bi danas bilo drugačije.
Šta smo mogli da uradimo?
Mi, na primer, na Kosovu i Metohiji imamo dva gubitka srpske imovine i kapitala. To su kapital i movina koji su izgubljeni od 1941. i od 1999.
Gubitak imovine i kapitala smo doživeli i u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, ali i u Makedoniji 1941., kada je veliki broj ljudi iseljen i zabranjen im je povratak u Makedoniju. Recimo, čitav severni pojas od skopske Crne Gore do Kumanova bila su srpska sela. Srbi su iseljeni i danas su tu naseljeni Albanci. Komunisti su namerno učinili odvajanje Srbije od Makedonije. Čak su svim Srbima admninistrativno pretvarali prezimena sa "ić" u "ski", a Bugarima su ostvljali "ov". Tako je stvorena nacija - Makedonaca.
I porodica Karadjordjević je izgubila svoja imanja u Sloveniji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.
Ako se tome pridje na kapitalistički način, a cilj tranzicije to i jeste, onda se sva imovina koja ima vlasnika mora vratiti njenim prvobitnim vlasnicima. Zato je važno doneti Zakon o vraćanju imovine koji će uvažiti imovno stanje od 1941. godine, a na Kosovu i od 1999. odnosno od NATO bombardovanja.

Na Koosovu i Metohiji, pored gradjana, najveći gubitnik imovine je Srpska pravoslavna crkva. Po tom zakonu moraju se pokrenuti sudski sporovi za povraćaj oduzete imovine.

Kako dokazati vlasništvo nad imovinom posle toliko godina?
Prikupljanje dokumentacije je najvažnije i sa time treba početi što pre. Što se tiče 1999. to će ići lakše. Imovina gradjana ima zemljišne posedovne knjige i na osnovu tih knjiga se vode sporovi. To se odnosi i na livade, oranice, šume, njive...
Tu dokumenta uglavnom postoje. Zahteve za nabavku tih dokumenata treba podneti upravnim organima Kosova i to neposredno ili puteum takozvanih narodnih advokata odnosno ombudsmana. Taj posao mora da organizuje i finansira država Srbija. Treba naći gde su zemljišnje knjige, da li su one na Kosovu i Metohiji, u Beogradu ili negde drugde. Neki gradjani imaju lične primerke vlasničkih listova. Važno je imati što više dokumentacije na osnovu koje se mogu voditi sudski sporovi. Naša država treba za svaku teritorijalnu jedinicu Kosova i Metohije da formira tim advokata koje će ona plaćati.

Vrlo je važno da jak tim pravnih stručnjaka napravi strategiju pravnog delovanja. Ako nemamo dovoljno domaćih stručnjaka možemo iznajmiti i strance. Ali svi advokati moraju biti ne samo novčano motivisani, već i moralno. Svaku porodicu, njivu, gradjevinski posed, livadu, šumu - treba pravno obraditi.

Kada se sve to kompletira treba pokrenuti sporove. Sporove pokreću gradjani koji su izgubili imovinu i država koja zastupa interese gradjana.

Pred kojim sudom to treba pokrenuti?
Tamo gde se imovina nalazi. Ako se radi o Kosovu i Metohiji, onda pred njihovim sudovima.

Naravno, Albanci će sve učiniti da donesu negativno rešenje.
To ništa ne smeta. Sporovi će tamo samo početi, jer svako ko izgubi spor, a tako će najverovatnije u početku biti, može dalje preneti spor na viši nivo, što uključuje i Evropski sud za ljudska prava u Starzburu i Medjunarodni sud za ljudska prava u Luksemburgu. Mi smo sa dosta zakašnjenja potpisali i ratifikovali Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, ali sada se možemo pojaviti pred tim sudovima. A pravo na imovinu je osnovno ljudsko pravo i zato sva imovina koja je oduzeta i 1941. i 1999. mora biti vraćena. I mislim da tu neće biti problema.

Treba, takodje, tražiti povraćaj imovine Srpske pravoslavne crkve kao i imovine zadužbina. SPC je imala 56 posto zemljišta na Kosmetu u svom vlasništvu, a tu spadaju i 534 groblja. Zašto ih Albanci stalno uništavaju? Baš zbog toga. Znači treba registrovati sva srpska groblja. Treba popisati 113 manastira i manastirišta, 48 isposnica, 8 spomen kapela i spomen kosturnica, 1181 crkvu i crkvišta. Vlasnik svega ovoga je SPC. Sve ovo se crkvi mora vratiti. SPC za ovo ne sme da prihvati nadoknadu. U tom slučaju Albanci će naći novac i platiti. Oni upravo to i žele. Zato kod povraćaja imovine, treba zakonski obezbediti da vlasnik to ne sme da proda pojedincima ili državi, bar narednih dvadeset godina. Takodje se može propisati da kupac ne može biti Albanac.

Šta sa zemljištem na kome je sada nešto izgradjeno, selo, grad, fabrika...?
Kada se na tudjoj zemlji izgradi selo onda oni koji su tu moraju da plaćaju zakup zemljišta. Dakle, korisnici zemljišta moraju biti ugovorom vezani kao zakupci. Sve to se radi u sudu. Kada kažu da je to kod gradjevinskih objekata nemoguće, jer to više nisu oni objekti, nisu u pravu. Uvek se može proračunati učešće u kapitalu onih starih objekata. To je deobni bilans kapitala. Ekonomisti to treba da znaju. Naravno, možda ne naši ekonomisti učeni po socijalističkim ideološkim shvatanjima, već ekonomisti kapitalizma.
Da bi se to moglo uraditi, mora se prvo doneti Zakon o vraćanju imovine. Sva imovina mora biti vraćena naturalno. Znači - zemlja, zgrade, privredni objekti.
Recimo, porodica privrednika Miloša Savčića je vlasnik ugljenokopa gde su sada kosovske termoelektrane. Elektrane nisu njihove, ali je zemlja i ono što je u zemlji njihovo. O tome se mora naći dokumentacija. Moraju se, takodje, uzeti pismeni iskazi svedoka i izvaditi prepisi dokumenata iz 1921., overeni u sudu. To je veliki posao, to košta i zato mora da se angažuje država.
Dakle, suština je da od političke borbe predjemo na pravnu.

I tu pravnu borbu mora da vodi država smišljeno i organizovano. Ta borba se ne može prepustiti pojedncima vlasnicima. Oni za to nemaju snage. Država Srbija ima tu snagu i ima pravno utemeljenje.

Zašto naša država to do sada nije uradila?
Ja verujem da je u pitanju samo neznanje. Ali neznanje ne opravdava loše činjenje ili nečinjenje. Mi ne znamo da razmšljamo na kapitalistički način. Ako gradimo kapitalističko društvo koje je zasnovano na kapitalu i na svojinama, privatnim ili državnim, onda tu svojinu moramo svim pravnim mehanizmima da branimo i štitimo. Pravo je iznad politike i tu je Vojislav Koštunica u pravu kada se zalaže za pravnu državu.

Ali naša država kao da se plaši postupaka pred medjunarodnim sudovima zbog političkih pritisaka koji bi se onda na nju vršili? Imamo i loše iskustvo i sa sudom za ratne zločine u Hagu...
Tribunal za ratne zločine u Hagu jeste politički, a ne pravni sud. I to se vidi. Jer kada imate gradjanski rat na nekom prostoru, a evidentno je da su sve strane vršile zločine, znači da su sve strane morale biti u punoj meri na tom sudu. To nije uradjeno i uloga Haškog suda je već prikazana kao politička. Sud u Strazburu, medjutim, nije politički sud. Kao ni sud u Luksemburgu. Ja sam čak ubedjen da će veoma brzo doći do sudjenja i zbog nekih odluka Saveta bezbednosti, ako se nadje da one nisu u skladu sa ljudskim pravima.
To znači da Medjunarodni sud u Luksemburgu može da poništi i Odluku o osnivanju suda u Hagu, ukoliko se dokaže da je taj sud krši ljudska prava. Kod Medjunarodnog suda za ljudska prava, na primer, može se pokrenuti i spor protiv samog Saveta bezbednosti UN i svaka odluka Saveta bezbednosti koja nije u skladu sa ljudskim pravima - biće ukinuta. Ovo mnogima nije poznato. Čak su i odluke Generalne Skupštine UN ispod ovog suda. Naš problem i jeste u tome što ne shvatamo da čitavo evropsko društvo mora da počiva na pravno utemeljenim društvima. I Evropa tome teži. Setite se slogana iz franskuske gradjanske revolucije: sloboda, jednakost, bratstvo.

Da bi se deo slogana - "sloboda" institucionalizovao na nivou Evrope, bila su potrebna dva veka. To su upravo pomenuti Medjunarodni i Evropski sud, a sutra će biti verovatno osnovani i južno-američki, afrički, azijski sud za ljudska prava. I mi težimo ka Evropi da bi i naši gradjani živeli po evropskim standardima pravednosti i pravde, pa stoga moramo kao država omogućiti pravnu zaštitu naših gradjana po tim standardima koristeći tekovine evropskih gradjanskih revolucija. I naša revolucija iz 1904. po Leopoldu Rankeu i drugim evropskim naučnicima smatra se takvom revolucijom. Pravo na zaštitu imovine je osnovno ljudsko pravo. Nema evropskog i gradjanskog društva bez ostvarenja takvog prava. Država koja to za svoje gradjane nije u stanju da garantuje, nije država.

Privatna imovina je neprikosnovena i na tome treba da se zasniva zaštita nacionalnih interesa naše države. Pravo je jače od politike i zato naša država treba da vodi sudske sporove štiteći tako i svoje nacionalne interese i osnovne postulate evropske gradjanske revolucije.

Da li Albanci imaju neku svoju smišljenu strategiju i koliko oni poznaju kapitalistički sistem zaštite i vrednovanja svojine, s obzirom na njihovu politiku istiskivanja srpskog stanovništva politkom velikog nataliteta?
Mislim da oni znaju za taj kapitalistički sistem vrednosti jer sistematski uništavaju pravoslavna groblja. Jer, groblje čak i kada nema dokumentaciju, ako se fotografiše, ono je vidljiva imovina srpskog pravoslavnog naroda odnosno SPC-a. Mnoga pravoslavna groblja na Kosovu su zato uništena. Mi moramo utvrditi gde su sve bila ta groblja.
Albanci zato sada vrše premeravanje zemljišta, iako je poslednje premeravanje završeno kod nas negde 1985. godine. Njima to odgovara jer su sada došli novi vlasnici zemljiša. Oni se očito pripremaju da dokazuju vlasništvo nad tom zemljom. Ali to ne sme da nas obeshrabri. Suština naše državne politike mora biti povraćaj imovine na stanje iz 1941. Ja mislim da sva ta premeravanja treba da radi Vojni geografski institut koji je i vojna i gradjanska institucija kompletno opremljena za to i on treba da dobije od države taj zadatak i neophodna finansijska sredstva.

Kako će da rade tamo ako im Unmik to ne dozvoli?
Moraće da im dozvoli, u protivnom se može i protiv Unmika voditi sudski spor.

Kada ste pomenuli unštavanje grobalja, zar nisu Srbi u Bosni sami iskopavali svoje mrtve i odnosili ih?
To je bila velika greška.

Tvrdi se da bi naknada oduzete imovine vlasnicima koštala državu od deset do dvadeset milijardi američkih dolara?
Naravno da naša država te pare nema, i zato je vraćanje imovine u naturi pravedan, lako sprovodljiv i za državu jeftin postupak.
Nadoknada bi se odnosila samo na sadašnje vlasnike stanova i kuća i njihovom eventualnom izgradnjom na drugoj lokaciji u primerenom roku. Ovo bi bilo i u skladu sa skorašnjom odlukom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu da prihvati nadoknadu sadašnjem vlasniku. To znači imovina se vraća prvom vlasniku, a država daje nadoknadu sadašnjem.

Ali naša država će da kaže da nema para.
Ali ima li pare da plati prvog vlsnika? Za drugog vlasnika moža da kaže: koliko taj stan u kome vi živite vredi? 100 000 evra? A koliko ste ga vi platili? 700 evra. Evo, obeštećeni ste za 700 evra. Možete i kamatu još dodati. Ako date starom vlasniku, vi mu dajete da se opredeli. Pitanje nadoknade je u sudu u Strazburu rešeno, samo treba obezbediti prohodnost do suda u Strazburu. I kada bude neko vodio spor protiv seljenja ljudi zbog NATO bombardovanja, svi će dobiti nadoknadu ako medjunarodne organizacije koje su trebale da vrate te ljude natrag nisu to uradile. Sud će dosuditi i nadoknadu kao obeštećenja za boravak van svoje imovine.