KAKO JE UNIŠTENA 200 GODINA STARA SRPSKA LIVNICA

piše: Nikola Vlahović

Obračun srpske države sa sopstvenom istorijom, nasleđem i kulturom i dalje traje nesmanjenom žestinom. Slučaj rušenja imovine porodice Popović, poznatih zvonolivaca koji ovaj zanat neguju još od osamnaestog veka, uverljivo govori o pošasti takozvane tranzicije, nasilne privatizacije, zlu liberalnog kapitalizma, korumpiranoj državi i teroru novih bogataša.

Početak rada ove čuvene livnice vezuje se za 1797.godinu, kada je iz Šavnika, s obronka Durmitora, momak Jevrem Popović krenuo za Vićencu da uči zvonolivački zanat od italijanskih majstora.
Potom je bio u Francuskoj, u Dižonu, da tamo savlada i zanat livenja topova. Zna se da je 1806. godine u Sremskoj Mitrovici (tadašnja Austrija), za Karađorđa izlio prvi srpski top, koji nikada nije opalio, ali je od njega kasnije napravljena kruna za kralja Petra. Od tada lije topove za ustanike sa sinom Avramom. Godinu dana kasnije, ispod Kalemegdana, Jevrem Prvi Popović izlio je i prva tri zvona.

Livnica u Jagodini 1892.

Posle propasti prvog srpskog ustanka Jevrem i Avram moraju da napuste zemlju u koju se vraćaju po obećanju knezu Milošu da će izlivati samo crkvena zvona. Knez Miloš uspeva da od Turaka dobije dozvolu za upotrebu zvona u crkvama, i od tada Jevrem lije zvona svuda po Srbiji. Gde se crkva gradila, tamo je i cela porodica živela. Firma je prvi put protokolisana 1832. godine u Jagodini. Tako se tajna zvonolivenja sačuvala više od 200 godina, prenoseći se sa kolena na koleno. Ne samo da su prenosili tajnu livenja već i imena, pa je tako Avram preneo na sina Jevrema, Jevrem na sina Stanislava, a Stanislav na sinove Jevrema i Živojina, Jevrem na sina Stanislava, a Stanislav na sina Jevrema koji sada ima 6 godina i preneće mu tajnu livenja zvona kada napuni 18 godina.

Dućan u Jagodini 1932.

Do Drugog svetskog rata livnica se nalazila u Jagodini. Posle Drugog svetskog rata konfiskovana je i livnica i kuća sa kompletnim mašinama, materijalom, a kuću sa nameštajem i bibliotekom od 6.000 knjiga Stanislav I je ponovo obnovio sa bratom Živojinom 1946. godine u Beogradu gde se i nalazila do 31.08.2007. godine. Stanislav je završio školu za vođenje preduzeća i livenja crkvenih zvona u Belgiji.

Industrijska turbina izlivena 1933.

Živojin Popović je studirao u Berlinu, a u Belgiji završava na Ganskom univerzitetu mašinstvo, aero-odsek, da bi posle specijalizacije u "Rols Rojsu" u Londonu stupio u službu Kraljevskog vazduhoplovstva Jugoslavije.

Po izbijanju Drugog svetskog rata uspeo je da sa Skopskog aerodroma preko Grčke, pristupivši RAFU (britansko ratno vazduhoplovstvo, prim. red.), ode za Kairo, gde vodi tehničku službu i radi na formiranju Jugoslovenskog vazduhoplovstva. Živojin se vraća u zemlju 1944. godine sa eskadrilom borbenih aviona "Spitfajer" i sleće na zemunski aerodrom. Tada je doneo 12 kilograma zlata koje je zaradio i prijavljuje to zlato tadašnjim vlastima.

Od unovčenog zlata, a na predlog Ministarstva rata, kupuju lokal - otvaraju odnosno osnivaju livnicu, Stanislav i Živojin u Beogradu u Francuskoj ulici. Počinju da rade, i prvi posao je bio izvozni, za fabriku vagona u Kraljevu - za Burmu.

Prvo zvono, ilegalno odliveno u Livnici 1947. godine, koštalo je zatvora Stanislava Popović, a i popa Gročanske crkve. Obojica su odležali po tri meseca u zatvoru.
Do 1972. godine Livnica "Popović" je uglavnom radila za vojsku, železnicu i bolnice. Sve dok nije počeo uvoz iz inostranstva.

Tito i tadašnja vlast im ne dozvoljavaju da liju zvona, već fosfornu bronzu, klipove za avione, vođicu ventila za avionske motore, a sve to po tehnologiji "Rols Rojsa" koju je doneo Živojin. To je tada bila jedina privatna livnica kojoj je tadašnja vlast dozvolila da se formira, jer su samo braća Popović mogli da proizvode određene stvari za avioindustriju, bolnice i železnicu. Bili su snabdevači do 1972. god. specijalnih bronzi za sve vojnotehničke zavode (Rajlovac, Zagreb, Mostar, Zemun).

Turbina livena za Ovčar banju.

Sve do nasilničkog rušenja Livnice 2007., zvona i specijalne legure vodio je Jevrem S. Popović, a pratio ga je veoma uspešno sin Stanislav, koji je dve godine proveo na specijalizaciji u Kanadi, i to u Livnici koju je osnovao bivši radnik i učenik porodice Popović, Slavko Škara, koji tamo ima pravu poslovnu imperiju.

OTIMANJE

Otimanje je počelo kad je nekoliko "poslovnih ljudi" namirisalo zgodnu lokaciju za brzo obrtanje kapitala bez velikih ulaganja...

Poslednjeg dana avgusta 2007. godine, u 5 sati ujutru, radnici građevinskog preduzeća "Beomarking", sa četiri bagera i obezbeđenjem od stotinak jakih momka iz privatne firme, samovlasno su ušli u prostorije Livnice na Dorćolu, a sve po nalogu Aleksandra Zavišića, vlasnika firme "Ojšen Atlantik Dorćol", i počeli da ruše i uništavaju imovinu koja je sticana i čuvana više od 200 godina.

Kad je u januaru 2006. godine direktor firme po imenu "Ojšen Atlantik Dorćol", izvesni Aleksandar Zavišić, obećao porodici Popović, vlasnicima zvonolivnice iz beogradskog naselja Dorćol, da će ih, usled "novonastalih okolnosti" preseliti i obezbediti im novi prostor za rad, a da će na toj lokaciji biti izgrađena zgrada od 12.600 kvadratnih metara, skoro da je žrtva ove obmane poverovala u to.

Dorćolska livnica je koristila 280 kvadratnih metara poslovnog prostora po ugovoru od 1961. godine, a 830 kvadratnih metara je sagrađeno tokom proteklih godina.
Kako su se menjali propisi, tako su i razne inspekcije donosile rešenja o dograđivanju prostora i prilagođavanju novim propisima. Za taj prostor koji je sagrađen do 1962. godine nije bila potrebna legalizacija, ali kako vlasnici livnice, porodica Popović nije znala za tu činjenicu, poslala je zahtev za legalizaciju i dostavila projekat.

U momentu zaključivanja ugovora o zakupu ova lokacija je imala status industrijske zone, sve do donošenja Detaljnog urbanističkog plana.

Kad su Popovići konačno saznali šta će na toj lokaciji da se gradi, preko punomoćnika su poslali pismo u kome je rečeno da će i oni, u slučaju raspisivanja tendera za dotičnu lokaciju,učestvovati ravnopravno sa drugima, u nastojanju da ostanu tu gde jesu. Livnica je bila tu skoro 65 godina i prirodno je bilo da njeni vlasnici dobiju pravo učešća na tenderu.

U međuvremenu, firma "Ojšen Atlantik Dorćol" ponudila je, preko Direkcije za imovinu Republike Srbije, kupovinu zgrade u površini od 281 kvadratnih metara, navodeći da je reč o "zgradi za kolektivno stanovanje", te koristeći činjenicu da su postojali stanovi koji su činili jedinstveni kompleks zgrada gde su i Popovići bili zakupci.

Vlada Republike Srbije je u junu 2006. godine u Kragujevcu donela Zaključak po kome se taj poslovni prostor "razmenjuje" za nepokretnost koju čine "budući" poslovni prostori ukupne površine od 281 kvadratni metar, čiji je investitor ona ista firma "Ojšen Atlantik Dorćol", tako da se primopredaja objekta ima izvršiti u roku od dve godine, a kao vlasnik novog poslovnog prostora "biće upisana Republika Srbija".

Na osnovu navedenog zaključka Vlade, zaključen je ugovor o razmeni (gde se vidi da je zaključak primljen 28.06.2006. i istog dana napravljen ugovor sa direkcijom za imovinu i tog istog dana overen u sudu) koji je u suprotnosti sa odredbom čl. 6 st. 1 Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije. Tim članom se propisuje da "nepokretnosti u državnoj svojini pribavljaju ili otuđuju javnim nadmetanje ili na osnovu prikupljenih ponuda, ako zakonom nije drukčije određeno".

Kako nije sproveden postupak javnog nadmetanja, niti prikupljanja ponuda, a da bi prikrili simuliranu kupovinu ove nekretnine, zaključen je "ugovor o razmeni", iako je jasno da nema nikakve "razmene" i da se budući objekat ne može razmenjivati. Naime, "Ojšen Atlantik Dorćol" u momentu zaključenja ugovora o razmeni, ne raspolaže imovinom koju navodno razmenjuje!

Polazeći od ovih činjenica, podneta je tužba za utvrđivanje ništavnosti ugovora o razmeni, pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu je vođen spor. Popovići su tom prilikom odbijeni, ali su se ponovo žalili Okružnom sudu u Beogradu gde su dobili rešenje kojim se ukidaju presude, a postupak je morao biti obnovljen.

Popovići su se žalili i direktoru Direkcije za imovinu i to više puta. Direkciju, danas, smatraju jednim od aktera rušenja i otimanja njihove imovine.

RUŠENJE

U rano jutro, oko pet sati, 31. avgusta 2007. godine, invazija bagera i nabildovane čete momaka iz privatnog obezbeđenja, probudila je uspavano beogradsko naselje Dorćol. Upravo je počinjao konačni obračun sa ostacima srpske kulture, i gaženje nasleđa porodice poslednjih srpskih zvonolivaca. Već sat kasnije, sve je bilo sravnjeno sa zemljom. Porodica Popović je stigla tek da konstatuje ovo rušilaštvo, a prisutno fizičko obezbeđenje počastilo ih je batinama.

Kada su radnici livnice došli na posao u uobičajeno vreme i pokušali da uzmu svoja odela i alatke (a koje su veoma retke jer se ručno izrađuju), sve je već bilo izbačeno na ulicu.
Porodica Popović je bila u šoku, nemo posmatrajući kako viša sila nemilosrdno lomi sve pred sobom. Dok su bageri tutnjali, radnici obezbeđenja su im dobacivali: "... Ku... ćete više da lijete zvona!", pa im ni to nije bilo dovoljno nego su doslovno urinirali po zvonima!

Deo tog obezbeđenja je angažovan i od studentske zadruge (prema svedočenju Popovića, uglavnom su to bili momci iz Sandžaka). Policajci su došli na poziv porodice zvonolivaca, ali nisu hteli nikoga da saslušaju već su nam rekli da je to "stvar suda", i da bageri nisu narušavali u pet sati ujutru javni red i mir.

Radnici i poslovni partneri koji su se tu zatekli su otišli u policiju da prijave otimanje i uništavanje imovine. Načelnik Policijske stanice Stari grad je bio na odmoru, kao i neki šefovi. Policajci koji su tog jutra radili, lakonski su konstatovali kako oni rade svoj posao, i da ih ne treba ometati u poslu.

Otac današnjeg vlasnika zvonolivnice Jevrema Popovića, posle rata je otkupio svoje mašine iz fabrika koje su ih izbacivale kao "stare" i vratio u svoju livnicu. Za vreme Turaka su sačuvani stari šabloni i modeli (zakopavani su u zemlju i posle opasnosti ponovo korišćeni, pa i za vreme komunizma šabloni stari i modeli su čuvani i kada je došlo vreme za upotrebu Popovići su ih vratili u Livnicu).

Mnogo starih tepsija, bakarnih kazana, đuguma, escajga koji su se proizvodili u Livnici "Popović" sa inicijalima JAP, stare diplome koje su vlasnici dobijali za učestvovanje na raznim takmičenjima, ramovi i ogledala. Sve mašine, alati, stara zvona, nova zvona, materijali, kolekcije starih satova, kolekcije starih telefona, umetničke stvari, porodične biste, zlato u listićima za pozlatu krstova i ostalog, metalna kasa u kojoj se nalazio novac za obrt, stručnu biblioteku, i još mnogo mnogo toga, a ukupna knjigovodstvena vrednost otete i uništene imovine iznosi 8,3 miliona evra!

Američka kompanija za nekoliko minuta zgazila je imovinu porodice slavnih srpskih zvonolivaca.

Učesnici u ovoj zaveri i rušilaštvu bili su jedan britanski državljanin, Lev Morozov, jedan Amerikanac, Greg Tobijas, i već eksponirano lice, Aleksandar Zavišić. Njihovim manipulacijama oko vrednog građevinskog zemljišta, a uz pomoć Vlade Srbije, uništeno je blago koje je novim srpskim naraštajima trebalo da bude deo preostalog kulturnog nasleđa, onoga čime još možemo da dokažemo neupućenom svetu da nismo od juče i nismo nuiotkuda.
Njih trojica su potpisnici u Agenciji za privredne registre kao osnivači firme "Ojšen Atlantik", i to sa 250 evra po osobi! Firmu su osnovali 2005. godine.

Skoro dve godine je ovo društvo zagorčavalo život Popovićima, tako što su ih prijavljivali inspekcijama da zagađuju sredinu (a oni liju obojene metale, tako da je veće zagađenje od automobila na ulici nego iz livnice). Oduzeli su im električno brojilo koje je bilo u njihovom vlasništvu, tri puta su im ukinuli vodu, pa prijavljivali da prave "ekološku katastrofu", prijavljivali su im radnike, pretili da će ih pobiti "kao miševe"...

U Srbiji nije školovan nijedan livac poslednjih 45 godina. Jevrem Popović i njegov sin poslednji su majstori ovog zanata.

Pre Drugog svetskog rata, a i posle rata u bivšoj Jugoslaviji je postojao stručnjak (kolaudator) za crkvena zvona koji je znao da razlikuje katolička od pravoslavnih zvona i određivao je vrednost i tonove prilikom zvonjave. Poslednji kolaudator je bio profesor Ačko iz Ljubljane. Danas se kod nas proizvode sumnjiva crkvena zvona, uvoze se iz Austrije, Grčke i Rusije, a da niko ne vrši kontrolu kvaliteta i zvuka. Cene su izuzetno visoke, a profitiraju trgovci koji to rade uglavnom ilegalno. Dorćolska livnica bila je jedina u Evropi koja je imala zatvoren proces proizvodnje, od merenja materijala, modelarnice, kaluparnice, livačkog odeljenja, mašinske obrade, cizeliranja do patiniranja.

Popovići su u više navrata pokušali da sa Ministarstvom kulture pronađu dogovor o otvaranju muzeja crkvenih zvona, ali to nijednu ovdašnju vlast nije zanimalo.

U Austriji, u Insbruku, postoji Livnica "Grasmajer" koja je izlila zvona "gloken špil" (igra zvona) za Hram Svetog Save i koja ima muzej zvona koji dotira država, a ceo grad se izdržava od muzeja, kao i livnica "Grasmajer".

I sada, na placu u Francuskoj 50, stoje neki delovi iz kolekcija Popovića koje je Aleksandar Zavišić nekim čudom ostavio.

Pre skandaloznog rušenja, dorćolski zvonolivci su se obraćali pre rušenja i premijeru, predsedniku Srbije, svim ministrima, svim poslanicima, svim poslaničkim grupama, Crkvi, opštini Stari grad, gradskoj vladi, ambasadama, nevladinim organizacijama, ali im niko nije odgovorio osim predsedničkog kabineta koji ih je uputio da svoja prava ostvare sudskim putem.
PRAVNI SAVET IZ KABINETA PREDSEDNIKA STRBIJE: POVRATITI UNIŠTENO SUDSKIM PUTEM.

PERTNERI I POSLOVNI PRIJATELJI FIRME

Tekst je objavljen u listu TABLOID, februara 2008.