10.04.2010.
METODA LEČENJA OD NARKOMANIJE KOJA JE BILA NEPOŽELJNA
Kako je jedan jednostavan, jeftin i efektan ortomolekularni tretman u lečenju narkomana koji je razvijen pre trideset godina u SAD namerno ignorisan i “zaboravljen”?
Priredila:Ivona Živković
Kaže se da je narkomanija jedan od najvećih problema sa kojim se danas suočavaju mnoge države. Sami narkomani, kao i njihovi roditelji, ali i njihova deca suočevaju se sa paklenim mukama - jer ko se jednom „navuče“ na drogu do kraja života ostaje njen zavisnik. I to je mnogima dobro poznata činjenica. Za sada jedini način da se organizam „skine“ (kako to žargonski kažu narkomani) sa ovakvih opijata uključuje medicinski tretman koji je često i gore iskušenje nego nastavak konzumiranja narkotika (koji postepeno razaraju čitav organizam). Razlog je jednostavan- za „skidanje“ se najčešće koristi takođe narkotik, ali jedan poseban koji ortodoksna (ili konvencionalna) medicina koristi da bi „zavarala“ ovisnike od npr. heroina i prevela ih na medicinski narkotik - metadon. I tako se umesto da zavisi od heriona, narkoman navede da zavisi od metadona. A metadon je u legalnoj prodaji i takođe predstavlja jedan sintetički opioid (dimetilamino- difenilheptan) . Ali, „skidanje“ sa metadona je takođe teško i zapravo nemoguće. Tako problem narkomana ostaje, ali , kako to vole da kažu stručnjaci – narkoman je pod medicinskom kontrolom. O tome kako na ovoj kontrolisanoj medatonskoj narkomaniji zarađuje farmaceutska industrija, koja tako dobija svog doživotnog konzumenta, ne treba mnogo govoriti. Farmakobiznis i ovako opstaje samo zahvaljujući bolestima, a narkomanija samo još jedna veoma profitabilna bolest. Ukinuti je, ili narkomane trajno izlečiti od zavisnosti predstavljalo bi poslovnu katastrofu.
Zato je mnogim narkomanima i lekarima i danas nepoznato da je ortmolekularna medicina u SAD još sredinom sedamdsetih godina ponudila efikasan i trajni način izlečenja od skoro svih bolesti zavisnosti. Tretman je od strane visokih državnih medicinskih autoriteta odmah odbačen kao nedokazan i pre nego što su rađena bilo kakva klinička ispitivanja na nekoj od državnih klinika. Iako je fekat lečenja na maloj privatnoj klinici koja je odvaj tretman prva sprovela bio praktično 100 posto efikasan. Vremenom je ovaj jednostavan, jeftin i efektan ortomolekularni tretman namerno ignorisan i “zaboravljen” – zbog profita.
Šta je ortomolekularna medicina?
Za razliku od konvencionalne (ili alopatske) medicine koja za sve bolesti koristi patentirana farmaceutska jedinjenja (koja se u prirodi ne sjedinjavaju već samo u laboratorijama), ortomolekularna medicina se oslanja isključivo na jedinjenja koja su po prirodi sastavni deo organizma i imaju molekule iz kojih su ćelije i tkiva organizma sačinjeni. Molekuli ovakvih jedinjenja se unose (zapravo morali bi stalno da se unose) -ishranom. Naravno, pod uslovom da se čovek hrani onako kako mu nalaže život u “rajskom vrtu” gde mu je stanište. U svakom slučaju uvek se moraju unositi dovoljne količine svih minerala koje metabolizam kao proces održavanja života zahteva i vitamina kao specifičnih jedinjenja bez kojih se transporta minerala ne odvija. Tako se kao lekovi za skoro sve bolesti koriste isključivo vitamini i minerali. A oni se ne mogu patentirati i prodavati, jer ih ima u izobilju u prirodi.
Zato je ortomolekularna medicina od početka svog utemeljenja veoma omražena u očima moćnog farmaceutskog establišmenta, koji danas kotroliše ne samo najveći broj medicinskih fakulteta, Svetsku zdravstvenu orhanizaciju i medije stručne i popularne, već i bibliografiju. Tako se “Žurnal ortomolekularne medicine” koji u SAD izlazi već 38 godina uopšte ne nalazi na spisku medicinskih publikacija u američkoj Nacionalnoj biblioteci (MEDLINE). Jednostavno, za američku vladu (koju drži pod kontrolom privatni kapital ) on - ne postoji. Očito se namerno ignorišu i metode lečenja koje zagovara i sprovodi ova škola. To što iza mnogih tretmana ortomolekularne medicine stoje edukovani lekari kao i brojni izlečeni pacijenti – za državne i međunarodne medicinske autoriteta nema nikakvog značaja. Ovakav vid lečenja farmaceutskim kompanijama ne donosi veliki profit. Na žalost, iznad mnogih vlada u svetu stoji upravo ovaj moćni farmaceutski kartel.
Radi se o terapiji velikim dozama natrijum askorbata (sodijum askorbata) koji vrši potpunu detoksifikaciju organizma od raznih vrsta narkotika, kao i metadona. Askorbat je so C vitamina. O tome šta su zaista vitamini, govorićemo u jednom od narednih tekstova.
RECEPTORI OPIJATA ILI RECEPTORI ASKORBATA?
Terapiju na velikim dozma natrijum askorbata su, nezavisno jedan od drugog, razvila dva američka lekara Dr Irvin Stoun, koji je teoretski sagledao problem i dr Alfred Libi koji je praktično ovu metodu prvi počeo uspešno i da primenjuje na privatnoj klinici Santa Ana u Kaliforniji. O tome postoji i njihov rad : “Hipoaskorbemija- kvašiorkor pristup u terapiji nad uživaocima droge: Pilot studija” (Stone and Libby: "Hypoascorbemia— Kwashiorkor Approach to Drug Addiction Therapy: A Pilot Study"). Kvašiorkor je reč uzeta iz jezika plemena Kva koje živi na obalama Gane , a označava ozbiljnu neuhranjenost kod dece pre svega zbog nedostatka C vitamina (zapravo natrijum askorbata). A isti ovaj problem, kako su otkrili dr Stoun i dr Libi, imaju i narkomani.
Da bi smo shvatili kako se pomoću molekula C vitamina vrši detoksifikacija pogledajmo prvo kako se narkomanija manifestuje na ćelijskom nivou.
Još 1977. godine izneta je teorija po kojoj u mozgu postoje mesta receptori za prijem molekula suspstanci koji imaju funkciju neurotransmitera. Za njih se vezuju i molekuli opijata tj. opioida (što je širi pojam i odnosi se na sve narkotike) pa se nazivaju opioidnim receptorima.
Naime, otkriveno je da se najveći broj ovakvih vezivanja događa duboko u mozgu u ćelijama koje grade i veoma primitivne limbičke sisteme, a nalaze se i u osnovi složenijih sistema. Tako vrlo primitivne zmijolike ribe “hagfish”, kao i ajkule, imaju onoliko mesta za vezivanje opioida kao i najsavršeniji sisari - majmuni i čovek. Izgleda da su svojstva ovih opioidnih receptivnih mesta i kod primitivnih i kod složenijih kičmenjaka ista, što za evolucioniste znači da se malo promenilo za 400 miliona godina. Naravno, pod uslovom da je takve duge evolucije uopšte i bilo. Endosimbiotska teorija , upućuje nas da je zapravo količina energije koju je koncentrisala jedna kolonija bakterija mitohondrija odlučujući faktor u formiranju primitivnih ili složenih organizama. Dakle, vreme nije odlučujući faktor, jer zašto onda nisu evoluirali svi primitivni organizmi i prešli u složenije sisteme?
Ova receptivna mesta u mozgu za vezivanje opijata kod ranih vrsta kičmenjaka (po evolucionistima) su razvijena da bi se koncentrisali i lokalozovali elektronski labilni molekuli natrijum askorbata, koji su pomagali u neurotransmisiji elektrona ondnosno nervnog impulsa. Činjenica da ova mesta vezuju opijate je verovatno čista slučajnost, zbog moguće sličnosti oblika molekula natrijum askorbata i pojedinih opiopda. Natrijum askorbat je tako molekul koji se izgleda malo promenio za 400 miliona godina evolucije i što bi značilo da je bio prisutan na evolutivnoj sceni mnogo pre nego što su se ribe pojavile. “Ukoliko je ova hipoteza evolucionista tačna , onda bi ovi receptori morali da promene ime i da se u medicinskoj literaturi nazovu receptori askorbata, a ne receptori opioida”, smatrao je dr Stoun. Ukoliko primenite endosimbiotsku teoriju očito je održavanje istog principa koji funkcioniše i kod primitivnih i kod složenih bakterijskih organizacija.
Molekuli endorfina (prirodnih enzima koji nastaju u hipotalamusu) veoma su slični sa morfinom koji se dobija iz opijuma. Svaka molekularna struktura identična ovoj, ukoliko se sintetiše u laboratorijama, lako će se smestiti u ovim receptorima u mozgu. I to je metoda koja se primenjuje i kod izrade raznih bojnih otrova. Jednostavna molekularna kamuflaža. Treba samo naći zamorce za eksperimnete.
U svakom slučaju, ovi receptori u mozgu su po prirodi “zainteresovani” za primanje nekog molekula neurotransmitera koji treba tu da se ugradi (kao lego kockica). Kada na ovakvo mesto, zbog moguće sličnosti molekula, uleti molekul narkotika (koje je neko napravo možda baš tako da liče), nastaje njihovo opijatsko dejstvo. U hrononičnom nedostatku askorbata, opioidi se ugrađuju u funkciju neurotransmitera. Naime molekuli natrijum askorbata i molekuli opijoida kao da se takmiče koji će se pre smestiti na ova receptivna mesta u mozgu, ali efekat je takav da u prisustvu velikog broja molekula natrijum askorbata, opioidi nemaju šansu. Problem nastane ukoliko molekula natrijum askorbata nema u dovoljnim količinama i ostaju upražnjena ova receptivna mesta, a to se događa kod avitaminoze poznate kao skorbut. A ova avitaminoza je, kako ćemo kasnije videti, uvek prisutna kod narkomana, ali i kod obolelih od kancera. Najzanimljivije je kada se molekuli opioida već smeste na ova receptorska mesta u mozgu, nalet velikog broja molekula natrijum askorbata ih prosto izbacuje odatle , jer ćelije organizma ipak daju prednost molekulima askorbata.
I to je bio teorijski ključ za rešenje narkomanskog problema koji su ponudili u svojoj terapiji dr Stoun i dr Libi.
ZAŠTO ORGANIZAM TRAŽI BAŠ ASKORBAT?
Dakle, ostalo je samo naći odgovore na pitanja: zašto ostaju upražnjena ova mesta nazvana opioidni receptori i kako to da je kod skoro svih ljudi prisutan deficit askorbata pa su oni podložni vezivanju neadekvatnih molekula?
Teorija kaže sledeće: “Svi ljudi nose jedan oštećen gen za sintezu jednog specifičnog jetrenog enzima L- gulonolakton oksidaze (GLO), zbog čega nastaje fatalna urođena greška u metabolizmu ugljenih hidrata. To je enzim jetre koji konvertuje krvnu glikozu u askorbat, što znači da naše telo nije u stanju da proizvodi askorbat. Ovaj urođeni nedostatak sprečava kod sisara normalnu jetrenu sintezu metabolita askorbata koji funkcioniše i kao antistresor. Nemogućnost sinteze askorbata proizvodi ogromne nenormalne fiziološke reakcije kod ljudi. Dugoročno, nedostatak askorbata prouzrokuje rastvaranje kostiju i ispadanje zuba – drugim rečima nastaje sub klinički skorbut (bez izraženih simptoma ) i tendencija ka razvoju kancera.
Inače, askorbinska kiselina je greškom nazvana Vitamin C , a to je zapravo samo jedan metabolit jetre, ali ne vitamin C (vitalni sastojak C). Ovaj metabolit jetre (askorbinska kiselina) se proizvodi u velikim količinama kod skoro svih životinja - na primer 6 grama dnevno kod koza ili do 100 grma dnevno ukoliko je koza pod stresom. Ali, nije askorbinska kiselina to što naš organizam traži, već so askorbinske kisline – a to je natrijum askorbat (sodijum askorbat). A to je pravi vitamin C.
Natrijum askorbat je bitan za hidroksilaciju amino kiseline prolin koja formira hidroksiprolin – glavnu komponentu kolagena. Kolagen je esencijalni strukturalni protein u telu računajući na skoro četvrtinu svih proteina u našem telu i neophodan za strukturalni integritet tela. Dr Irvin Stoun je 1980. napisao i rad: “Skorbut, najneshvatljivija epidemijska bolest u 20. veku medicine”. Njegova knjiga: “Faktor izlečenja – vitamin C protiv bolesti ( "The Healing Factor - Vitamin C Against Disease") više se nigde ne može naći.
Tako je stalna dnevna dopuna natrijum askorbatom jednostavan put da se prebrodi ovaj genetski deficit
Dvostruki nobelovac Lajnus Poling koji je istraživao vezu C vitamina i kardiovaskularnih bolesti rekao je: “ Najverovatnije je da bi najveći broj ljudi u svetu ako bi samo redovno primao 1do 2 procenta natrijum askorbata bio u najboljem zdravlju.”
“Zbog slabog i neadekvatnog korigovanja ljudskog defektnog gena GLO (premalo dnevnog unosa askorbata) svaka žrtva kancera je rođena sa skorbutom. Ova slaba korekcija zbog nedovoljnog unos askorbata nastavlja se tokom života izlažući žrtvu stalno škodljivim fiziološkim napadima hroničnog subkliničkog skorbuta (CSS sindrom). Ovo je značajan faktor kod razvoja kancera. Poznato je da nikotin uništava Vitamin C, pa je odatle verovatno i prioisteklo verovanje o štetonosti duvana. Ali, očito nisu svi pušači dobili kancer, ali mnogi nepušači jesu. Stepen deficitarnosti C vitaminom je tu očito zanemaren.
“Tako svaka žrtva kancera koju tretiraju ortodoksini onkolozi zračenjem i hemoterapijom u stvari pati od teškog oblika CSS sindroma”, tvrdi dr Stoun. Kod njih je uvek prisutan skorbut. Da li treba reći da hemoterapija ovakvo stanje još više pogoršava?
“Pored hipoaskorbemije, uživaoci droge pate od ozbiljne hipoamino-acidurije, i uopšte neuhranjenosti, tako da dugotrajni korisnici narkotika razvijaju patološki sindrom tipa hipoaskorbemija-kvašiorkor (H-K Sindrom).
Ideja da sa natrijum askorbat koristi za detokisifikaciju narkomana nastala je slučajno. Počelo je sa time što su neki ortomolekularni lekari tretirali pacijente u završnom stanju kancera sa velikim dozama sodijum askorbata. Kako su ovi pacijenti već dobijali velike doze analgetika i opijata, primetili su da mnogima analgetici više i nisu bili potrebni. Velike doze sodijuma skorbata imaju analgetska svojstva kako su pokazala različita i nezavisna istraživanja iz 1973, 1976. a oni čak nisu osećali ni krizu nakon što su prestali da dobijaju morfin. Tako se došlo na ideju da bi ovakva terapija sa natrijum askorbatom možda bila delotvorna i u lečenju narkomana.
Doktori Stoun i Libi nisu prvi došli na ovu ideju, ali su verovatno prvi koji su metodu primenili i dobili zadovoljavajuće rezulztate. O efektima davanja velikih doza natrijum askorbata već je bilo napisano nekoliko stručnih radova.
“Ubrizgan miševima askorbat u razmeri od 100 miligrama na jedan kilogram telesne težine umanjio i ukinuo narkotičke probleme morfina”, pominje se u jednom radu još iz 1958.