Novembar 2013.
IMPERIJA JE UZVRATILA UDARAC
Piše: Ivona Živković
Iako se već pedeset godina od ubistva prvog američkog katoličkog predsednika, Džona. F. Kenedija, u brojnim knjigama i političkim analizama nagađa ko ga je i zašto ubio, ozbiljni poznavaoci političkih dešavanja (koji znaju da je zavera ključ svake politike) vrlo dobro znaju da je politika koju je vodio JFK bila ozbiljna i otvorena pretnja korporativnim interesima britanske oligarhije i bankarskom kartelu sa sedištem u starom delu Londona.
Spektakularno ubistvo u Dalasu 22. novembra 1963. odigralo se, ne slučajno, pred kamerom jednog amatera (zaljubljenika u kamere), koji je “slučajno” baš toga dana isprobavao novu kameru koju je tek dobio na poklon. Amater se zvao Abraham Zapruder i “slučajno” je bio Jevrejin (!)
Zapruder je odmah nakon atentata gostovao na radiju i TV dajući brojne izjave o događaju. Smatran je svedokom događaja broj 1. Ipak Zapruder je kasnije priznao da ne zna da li je sa famoznog snimka atentata koji je napravio 1963. skinuto nekoliko frejmova, jer se analizom svakog frejma (statične sličice) otkriva da ih ima ukupno 18, a filmska kamera beleži 24 u jednoj sekundi.
SVAKI PREDSEDNIK SAD MORA BITI PO VOLJI NAJMOĆNIJOJ OLIGARHIJI
Sam vrh hijerarhijske piramide moći današanje vladajuće oligarhije je za obične smrtnike nepoznat. Znamo za moćne španske, holandske, nemačke, londonske i druge bankare, brojne plemiće, barone i lordove, ali njihova rodbinska i bračna povezanost, njihov biznis i njihovi sukobi nam nisu dovoljno poznati. Ne zaboravite da reč “politika” znači - prevara. Politika je interesna borba sa prevarama i nju vekovima tako vodi najmoćnija aristokratija i njihove crkve.
Oni koji su već pronikli u svet zavere (tj. prevare) znaju da su današnje demokratske vlade i parlamenti samo lakoverni i korumpirani izvršioci prevarantskih zadataka koje im daju njihovi takozvani “hendleri” i agenti uticaja kao prikrivene poluge oligarhijske vladavine. Slučaj DŽ.F.K. i čitave porodice Kenedi je veoma slikovit pokazatelj kako se ovi skriveni moćnici međusobno interesno sukobljavaju ili sarađuju.
Već smo videli kako su Irci perfidno i surovo iskorišćeni za interese oligarhijskog klana oko rimokatoličke riznice, a protiv otpadnika koji su otišli sa svojim zlatom i investicijama u London. Tako su se aristokrati u 16. veku podelili na one koji su ostali verni rimskom papi i njegovom vatikanskom sedištu i oni koji su se zarad interesa preobratili u druge crkve - protestanstku i reformističku najviše i preneli riznicu u London.
KENEDIJEVI SU MRZELI BRITANIJU
Upravo je porodica Kenedi (kako piše Anton Čaitkin u svom eseju “DŽ. F.K. protiv Imperije”) bila jedna od najostrašćenijih u svojoj mržnji prema britanskoj imperiji, a posebno nakon politike (čitaj prevare) koju je vodio britanski premijer Džon Rasel 1848 -1852 kada je glađu umoreno preko milion Iraca. Glad je naterala i pradedu DŽ.F. Kenedija da krene preko okeana.
Kenedijevi su, po zvaničnoj biografiji, potomci irskog visokog plemića iz 11. tog veka, Brajana Bora. Vremenom je ova plemićka porodica ostala bez svoje zemlje pa su postali zemljišni zakupci. Nekoliko članova šire porodice Kenedi je stradalo u velikom ustanku Iraca 1798. protiv britanske uprave.
Oblast Wexford je bila sedište klana Kenedi i oni su ovo imanje smatrali kao svoju Weksford republiku. Čitava porodica Kenedi je od malih nogu vaspitavana u neprijateljskom duhu prema Velikoj Britaniji, tvrdi Čaitkin.
Veliki broj Kenedijevih rođaka čiji su se preci u borili u sklopu Irske republikanske armije bio je među onima sa kojima se Kenedi susreo na svom putovanju u Irsku juna 1963. koje je upriličio kao predsednik SAD.
Dž. Kenedi u poseti Veksfordu, juna 1963. (Foto NPA-Irish Independent i JFK LIbrary).
DŽON F. KENEDI JE BIO PROTIVNIK IMPERIJALIZMA
U biografiji DŽ.F.K. se tako navodi da je on još kao mlad bio protiv svake vrste imperijalizma. Smatrao je da društvo velikog socijalnog kontrasta, kao što je bila Amerika (podeljena na veoma bogate i ekstremno siromašne), dugoročno postaje veoma opasno.
Veliku Britaniju je sagledavao isključivo kao imperiju koja je bila glavni uzrok vekovne irske nesreće i podeljenosti naroda, pa je priželjkivao dan irskog ujedinjenja.
Javno se čak divio Majklu Kolinsu iz Irske Republikanske Armije (terorističke organizacije) koji je bio lider oružanog pokreta protiv Britanaca 1916 -te i koji je ubrzo ubijen.
Da li je DŽ.F.K., kao bogataško dete bio samo dobro odgojeni harvardski politički glasnogovornik koji će šarmom i nacionalističkim govorima animirati robove u velikoj koloniji evropske oligarhije preko Atlantskog okeana ili je zaista kao idealista verovao da bi on, lično, sa pozicije predsednika "demokratske Amerike" mogao uticati na politiku (prevaru) koju je ova oligarhija kreirala?
Ili je bio samo žrtva svog ambicioznog i iskvarenog oca (koji je i te kako znao šta je politika) i nekog još moćnijeg koji je stajao iza njega, a da je sam Džon zapravo bio samo naivna i fotogenična, ali nezrela ličnost za bilo kakvu državničku ulogu?
Mediji su od mladog Kenedija napravili predsedničku ikonu po volji prosečnog Amerikanca. Fotografisan je svaki aspekt njegovog života. Kao da je bio holivudski glumac . Da li se uloga američkog predsednika mnogo razlikuje?
DA LI JE DŽ.F.K. UOPŠTE DOBIO IZBORE?
Dž. F. K je u stvari dete iz gotovo mafijaškog porodičnog klana i svi Kenedijevi su zato uvek držali do velike porodice. Klan je važan za svaki biznis. Posebno prevarantski.
Najveća misterija je upravo njegov “trijumf” na američkim predsedničkim izborima 1960-te kada je sa najmanjom mogućom prednošću (49.7% prema 49.5%), i sa najmanjom mogućom podrškom u biračkom telu SAD dobio predsedničku trku sa daleko ozbiljnijim kandidatom, Ričardom Niksonom.
Njujorški kardinal Fransis Spelman (za koga se tvrdi da je obučeni jezuita sa Fordam univerziteta) sa Kenedijem i Niksonom.
Podsetimo da je Nikson osam godina bio potpredsednik Ajzenhauera. Niksonova porodica je tradicionalno volela Engleze. A Kenedijevi nisu mogli da ih smisle. Odakle uopšte ideja jednom katoliku da se kandiduje u zemlji u kojoj katolicizam nije bio popularan? Ko je uložio novac na takvog predsedničkog kandidata i šta je od njega mogao da očekuje? U južnim i zapadnim državama SAD ga nisu podnosili zbog njegovog senatorskog angažovanja na davanju širokih građanskih i ljudskih prava svima, posebno crncima, kojih su se južnjaci i bivši robovlasnici, plašili. To nije moglo da bude u američkom nacionalnom interesu. Priča o "ljudskim pravima" je tipična politička fraza za mase i oni su to znali.
Ali on je na čudan način ipak “demokratski izabran” kao prvi katolik u Beloj kući. Da li je to uspeo samo zahvaljujući svom bogatom ocu Džozefu Patriku Kenediju i nepredvidivoj demokratiji? Ili je iza njega stajao rimski papa, tada Jovan XXIII sa nekom svojom idejom i sa nespornom moći da presudi ko može biti predsednik SAD? Ili je ključnu podršku dao njujorški (jezuitski) kradinal Spelman, čiji uticaj po ovom pitanju nije ništa manji od papskog. Dakle, ništa manji. A videćete na kraju zašto. A da bi smo to shvatili pogledajmo malo kakva je politika "kurva".
OVAKAV OTAC, ONAKAV SIN?
Novac i biznis ne znaju za ljubav i mržnju. Tako je i prevarantska veština biznismena Džozefa P. Kenedija ili papa Džoa, kako su ga zvali, odvela u sam vrh britanske oligarhije. Upravo one oligarhije koju su Kenedijevi porodično i generacijama učili da mrze. I papa Džozef je ipak postao veoma bogat i ugledan bankar londonskog kartela koji je u SAD držao njujorški Wall Street.
Za vreme Prvog svetskog rata Džozef Kenedi je bio pomoćnik generalnog direktora Bostonskog ogranka čelične kompanije “Bethlehem Steel” . Tada je upoznao i F.D. Ruzvelta koga je 1938. finansijski podržao u njegovoj predsedničkoj kampanji. Ako je Džozef radio za londonske bankare, znači da su oni preko njega kanalisali i novac za Ruzveltovu kampanju. Džozef ipak nije bio toliko bogat da bi mogao da određuje ko će biti američki predsednik.
Džozef je najviše para zaradio od prodaje alkohola u vreme prohibicije kada je sa Ruzveltovim sinom kupio prava na distribuciju škotskog viskija. Ova prohibicija je upravo i uvedena da bi alkoholna mafija (koju je nadgledala oligarhija) zaradila ogroman novac. I tu je bio papa Džo, a zarađene pare su darovane voljenoj crkvi tj. Vatikanu. I tako je biznis na relaciji protestantski London i katolički Rim skriveno funkcionisao. London je ostvariovao preko Bele kuće i Ruzvelta svoj uticaj, a Vatikan ga je aminovao.
Kada je F.D. Ruzvelt postao predsednik poslao je Džozefa K. za ambasadora u zemlju koju je Džozef porodično najviše “mrzeo” - u Veliku Britaniju. Ne treba sumjnati da je to bila Džozefova želja. Bio je ambasador od 1938. do 1940. u vreme priprema za Drugi svetski rat.
Samo tri dana od njegovog imenovanja za ambasadora nastala je tajna prepiska Ruzvelta sa britanskom vladom gde ih Ruzvelt "upozorava" da bi Amerikanci mogli da se pobune zbog se njihove tajne trgovine sa fašističkim režimima Hitlera i Musolinija. Britanski premijer Čembrlen je na ove primedbe odgovorio da su “besmislene”. U stvari danas znamo da su bile veome smislene jer je upravo iz Londona vršena čitava orkestracija Drugog svetskog rata , pa su nacistički režim finansirali tajno iz Wall Street-a u čemu je učestvovala i ekspozitura Londona - porodica Rokfeler. Tako su pare Hitleru stizale i iz SAD i iz Britanije, ali samo ga je Vatikan javno podržavao.
Čaitkin otkriva (na osnovu svog uvida u nova arhivska dokumenta) da je Britancima godinu dana nakon nacističke invazije Čehoslovačke, Ruzvelt čak poslao ultimatum pod pretnjom da će im SAD uskratiti svaku pomoć ukoliko Imperija nastavi da sponzoriše Hitlera i time krišom podržava njegovo preuzimanje Evrope.
Biser je međutim što se upravo u to vreme ambasador Džozef veoma sprijateljio sa britanskim ministrom inostranih poslova lordom Halifaksom, koji je bio visoki aristokrata. Džozef se tako potpuno približio oligarhijskom vrhu gde se “kuvala” i odakle se finansirala nacistička mašinerija koja će zapaliti čitavu Evropu i uvući SAD u rat. Preselio se čak sa svoje osmoro dece u engleski dvorac Wall Hall u vlasništvu G.P. Morgana, bankara i deoničara privatne američke banke “Federalne reserve” koja je držala monopol na izdavanje američkog dolara i praktično vodila američku monetarnu politiku. Naravno, iz Londona. Morgan je tako velikodušno ugostio Kenedijeve.
U knjizi „Vatikanske ubice“ E.Dž. Felps otkriva da papa Džo bio Malteški vitez i deo poslovne ekipe njujorškog nadbiskupa Frensisa Kardinala Spelmana te da je moguće bio i jezuita u civilu ili pod njihovim patronatom. Da li je imao zadatak da se približi oligarhijskom vrhu u Londonu kako bi ih špijunirao ili je on jednostavno radio za njih, dok se javno deklarisao kao veliki katolik?
Uvređeni Ruzvelt (koji ispada da nije znao da je London finansirao njegovu predsedničku kampanju, preko odanog katolika Džozefa Kenedija), konstatovao je tako da se Kenedi "otuđio od SAD" i postao "deo britanske oligarhije". Zbog toga se navodno 1939. požalio svom pomoćniku Džejmsu Ferliju. Tako mu je Ruzvelt poverio da je problem sa Britanijom u tome što im kompletnu trgovinu i finansije već vekovima kontroliše viša klasa, te da oni potpuno zavise od ove oligarhije.
Nakon smrti Ruzvelta, Čerčil (Rotšildov politički igrač) i njegovi američki sledbenici u koje spadaju i republikanski jezuitski klan braće Dals (Džon Foster i Alan) kao i Alenov nećak Ejveri koji je bio jezuita u svešteničkoj odori, nastojali su da sa Trumanom preokrenu američku politiku nasuprot onoj koja je vođena u vreme Ruzvelta. To je značilo veće okretanje interesima Velike Britanije. I Amerikance i Sovjete počeli su da zastrašuju nuklearnim oružjem i to je vodilo “hladnom ratu” koji je imao za cilj upravo što jače nuklearno naoružavanje tj. prodaju skupe nuklearne tehnologije. Profitirali su oni koji su ovu tehnologiju posedovali.
BRITANSKE ČELIČNE KOMPANIJE SU FANTASTIČNO PROFITIRALE, SVE DO DOLASKA KENEDIJA
I kompanija “Bethlehem Steel” je od 1949. do 1952. postala vodeća u poslovima izrade uranijumskih šipki i nuklearnih reaktora. Američka čelična industrija pod kontrolom Londona je veoma ojačala na svetskom tržištu upravo za vreme Drugog svetskog rata, pošto su Saveznici bombama uništili nemačke i japanske. Ali, njihove najprofitabilnije ugovore sa Pentagonom će dolaskon Dž.F.Kenedija u Belu kuću preuzeti od 1962. do 1964. isključivo američke kompanije.
A industrijski i svaki drugi nekontrolisan razvoj Amerike britanskoj oligarhiji, posebno bankarima koji su kontorilisali američku monetarnu politiku, nikako nije odgovarao. Ako je neko iz starog rimokatoličkog kruga hteo da se dodvori Amerikancima i preuzme kontrolu nad njihovom ekonomijom i pokaže silu Britaniji mogao je to najbolje da uradi stavljajući pouzdanog katolika na predsedničku funkciju moćne američke države i vojne sile koji će voditi jaku nacionalnu politiku i pridobiti opšte simpatije masa, a Londonu ostaviti mrvice. I podršku ovakvom kandidatu je zato i mogao dati sam papa Jovan XXIII i njegovi američki kardinali (od kojih su neki jezuiti).
Dž. F. K. je bio Vitez Kolumbusa, bio je zakleti katolik i spreman na poslušnost Rimu. Ali, da li su jezuiti baš uvek zakleti papisti ili zapravo rade za London? I da li su oni očekivali nešto drugo od sina Džozefa Kenedija, odanog službenika Britanske imperije? Ovo je očito bila glavna smicalica u misteriji oko ubistva Dž.F. K koji je dobio ulogu naivnog plesača u kavezu sa Zverima.
Levo je Alan Dals, a desno Džon Mekon. Dve ključne figure u okruženju Dž.F. K. koji su zastupali interese različitih oligarhijskih centara. Dals je prikriveno radio za London, a Mekon za rimokatolički klan koji je držao i Pentagon. Ako pažljivo pogledamo ovu fotografiju vidimo da lepuškasti i fotogenični Kenedi isijava zadovoljstvom, radoznalošću i verom u svoj posao US predsednika. Ostala lica su smrknuta očito na mučnom zadatku visokih agenata moćnih sila i veoma svesni suprostavljenih pozicija u tom trenutku.
Kenedi je stalno bio okružen i savetovan "zverima". Na slikama sa A. Dalsom i Mekonom. Aktivnosti ovih agenata mediji nisu konstantno pratili, tako da je Dž.F.K. bio "glavni junak" Bele kuće i američke državne politike.
ŠAMARANJE IZ LONDONA
Iz Londona su tako još pre inauguracije novog predsednika 20. januara 1961. shvatili kako će početi da igra budući „demokratski“ predsednik SAD i odmah su krenuli sa njegovim saplitanjem, a zapravo sa podrivanjem američke nacionalne moći. Tako su i pre i nakon izbora bankari iz Londona pretili da će povući svoje ogromno zlato iz trezora SAD (i prebaciti ga u Kanadu) ukoliko za sekretara državnog trezora ne bude postavljen njihov čovek S. Daglas Dilon.
I bi tako.
Dilon je tako mladog Kenedija stalno ubeđivao da mora da kreše državni budžet kako bi se umanjile sumnje stranih bankara (tj. Londona) u stvarnu vrednost dolara. Strani bankari su kreirali dolar, od njihovog zlata su zavisile sve američke banke. Dilon je po majci, navodno, vukao plemićko poreklo iz starih rimokatoličkih porodica, ali je po ocu bio poljski Jevrejin. I to siromašni (!?)
Kenedi je za Dilona, kada su u pitanju finansije, bio "malo dete".
Direktor CIA, Alan Dals, uz pomoć jezuita uključujuči i kubanskog jezuitu, Fidela Kastra, skovao je i plan kako da Ameriku uvuče u ratni konflikt na Kubi kako bi Kastro onda tražio od Sovjeta zaštitu i postavljanje njihove nuklearne vojne baze na Kubi.
Ova baza bila bi stalna pretnja SAD, s obzirom da je London bio taj koji je preko sovjetskih Jevreja i KGB-a kontrolsao SSSR i tamo krišom (tokom "hladnog rata" ) švercovao američku nukleranu tehnologiju, pokradenu iz poražene Nemačke.
Vojni odgovor SAD je tako iznutra sabotiran, jer Kuba ne bi imala nikakve šanse da opstane sa Kastrom na čelu ukoliko bi je američka vojska okupirala.
Uz prećutnu saglasnost Dalsa u Kongu je ubijen premijer i kolonijalni “otporaš” Patris Lumumba. To je urađeno samo tri dana pre Kenedijeve inauguracije 20. januara 1961. jer Kenedi to kao predsednik verovatno ne bi odobrio. Politika SAD u Kongu će sa Kenedijem biti promenjena u interesu SAD i London (koji je tamo radio protiv Belgije) to je već znao. I zaista Kenedi je vrlo brzo počeo u Kongo da šalje kamione, naoružane vojnike i drugi personal da čisti mine britanskih i belgijskih kolonista. Kongoanci su odmah počeli da se priklanjaju moćnoj “demokratskoj” Americi i novom mladom predsedniku i pobunili se protiv okrutnih starih kolonista iz Evrope.
Amerika je tako počela da se u cilju “oslobađanja” Afrike upliće i u kolonijalne poslove i u Rodeziji koje su bile portugalske kolonije i vrši tamo prevrate.
CIA je pod patronatom jezuita u Alžiru do tada krišom sarađivala i sa francuskim fašistima koji su se opirali De Golovom planu za mirno rešenje sukoba sa Arapima, a što opet nije odgovaralo Britancima. Kenedi je, naravno, podržao de Gola i takva igra CIA mu je postajala neprihvatljiva.
I , naravno, Dž. F. K . je odlučio, a ko ne bi, da smeni licemernog (britanskog igrača) Alana Dalsa i CIA stavi pod svoje. Imenovao je na to mesto Irca i odanog katolika, Džona Mekona, koji je imao iskustva i u ministarstvu odbrane , a pre toga bio veoma dobro pozicioniran u strateškom biznisu sa čelikom i gradnjom rafinerija i u prikrivenom partnerstvu sa nekoliko veoma moćnih katoličkih kompanija. I to je bio veliki udarac za London jer su izgubili svog čoveka na čelnoj poziciji CIA.
Džon Mekon, irski katolik, bio je glavni pokretač biznisa čije je interese formalno štitio i protežirao Dž.F.K. Vodio je od 1937 do 1940 velike poslovne projekte sa čelikom posebno u izgradnji rafinerija za najmoćnije naftne kompanije po čitavom svetu, kao i poslove za Pentagon posebno u izgradnji tankera i vojnih brodova koje su Amerikanci tajno gradili spremajući se za rat u Evropi koji će tek da izbije. Tako su neki krugovi u SAD unapred znali da će uslediti japanski napad na Perl Harbur i da će jaka pomorska sila SAD biti neophodna u tom ratu. I Mekon je bio čovek upućen i zadužen za gradnju brodova u operaciji poznatoj kao “Operation Calship”. Tako je rimokatolički klan proširio svoj uticaj na Japan i stavio ga pod svoje. Ali, je zato 1942. Mekon sabotirao posao gradnje vojnih letilica u Alabami za Ministarstvo rata i nije izradio ni jedan avionski motor pozivajući se na loš ugovor. Na isti način je sabotirao i ugovor o izgradnji tajnog vojnog naftovoda "Canol Project"od 1200 milja preko Kanade do Aljaske. Mekon očigledno nije bio nezavisan u svom velikom biznisu već je dobijao od "nekoga" veoma precizne instrukcije. Kao i velike poslove.
“Slobodarska” Amerika je polako počinjala ekonomski da cveta i da svoje opojne mirise moći i prosperiteta i “demokratije” ( zapravo biznisa koji je kontrolisao katolički klan) širi po svetu. Važna meta su im bile dalekoistočne i afričke kolonije koje je eksploatisala evropska oligarhija. Irski katolik, Dž.F.K. je zvanično počeo da vodi jaku nacionalističku (ili domoljubivu) politiku na radost Amerikanaca, a zapravo za interes rimokatoličke poslovne ekipe.
VELIKI AMERIČKI GRESI PREMA LONDONU
Navešćemo samo nekoliko poslovnih poteza koji se nisu dopali aristokratiji iz Londona.
Predsednik Gane, Nkruma, koji je živeo u SAD u vreme Ruzvelta, predložio je Kenediju veliki projekat na reci Volta, gde bi se napravilo veliko jezero i Akosombo brana. I Gana bi dobila električnu centralu. Kenedi je odmah prihvatio to da finansira, jer nije voleo bedu i siromaštvo kao veliki katolik i hrišćanin i borac za ljudska prava i sl., i to je u svojim govoriam stalno naglašavao. I angaživao je za nadzor radova Edgara Kaisera iz “Kaiser Industries”. Inženjerske poslove je dobila italijanska ekipa Enrika Mateija. Očito nisu Englezi. Projekat “Akosombo brana” je 1966. posvećen Dž.F. K., a nedelju dana kasnije Nkruma je zbačen sa vlasti u prevratu koji je tajno izveo London.
Kenedi je doprineo i gradnji nuklearne elektrane istraživačkog reaktora u Južnom Vijetnamu koji je pod svoje stavila Amerika. Naravno cilj je bio prodaja nuklearne tehnologije. Ovaj američki finansijski projekat je objavljen avgusta 1963. Reaktor je posvećen predsedniku Diemu (američkom favoritu) pet dana pre njegovog ubistva. Predsednik Diem je ubijen 2. novembra 1963, samo 20 dana pre svog prijatelja Kenedija.
U Indiji je hteo da gradi i modernu Bokara čeličanu, ali je ovo nakon njegovog ubistva obustavljeno.
Dž. F. K. je poslao i svog brata Roberta da Holanđanima prenese da moraju potpuno vojno da se povuku iz Indonezije što su oni, besni na Kenedija i SAD, i uradili. Odmah nakon Kenedijevog ubistva Britanija je oborila Sukarna i tamo napravila haos.
Ovakvih Kendijevih poduhvata ima još mnogo.
Sve ove intervencije po svetu, naravno, nisu bile ni u kakvom nacionalnom interesu SAD (koje su potpuno dovoljne same sebi i nikakva spoljna politika i imperijalna vojska im nikad i nisu bile potrebne), već isključivo demonstracija imperijalističke moći SAD nad evropskom kolonijalističkom oligarhijom. I za to je motiv mogla imati samo rimokatolička klika koja je preko Dž.F. K. vešto preuzela kontrolu nad američkom spoljnom politikom.
Dž.F. K. je podržao i veliki nacionalni projekat NAWAPA (Severno Američki Vodni i Strujni Program) kojim bi se preusmerile reke iz Arktika i severniog Pacifika da teku duž Severne i Zapadne Amerike sve do Kalifornije i napajaju je vodom i strujom. Projekat još nije realizovan, ali njegovih zagovornika i dalje ima i to su američki nacionalisti.
BORBA OKO ČELIČANA SA Dž.P. MORGANOM
Aprila 1962. Kenedi je i direktno zaratio sa bankarima sa Wall Sreeet-a, koji su preko Dž.P. Morgana kontrolisali US Steel Corporation. Kako bi podstakao investicije u čeličane, a da ne izazove inflaciju i ne zaduži se kod FED-a smislio je da od povećanja poreza na prodaju čelika novac ode u investicije. Zato je sklopio sporazum sa sindikatima čeličana Steelworkers Union da oni neće tražiti povećanje plate, a kompanije neće podizati cenu čelika.
Ali, odmah nakon potpisivanja ugovora, predsednik US Steel, Rodžer Blof je došao u Belu kuću i dao Kenediji saopštenje za štampu koje je upravo spremio , objavljujući veliki porast cene čelika. I druge kompanije koje su kontrolisali bankari Wall Street-a (a to je London) sledile su ovu grupu čeličana.
Dž.F.K je odmah održao konferenciju za štampu i osudio nepatriotske korporacije za izdaju javnog interesa. I usledila je američka državna odmazda. Svi ugovori sa Pentagonom su dati kompanijama koje nisu podigle cene čelika. Kenedi je čak poslao svog emisara da lično J.P. Morganu pročita njegovu nameru.
Već pomenuti Edgar Kaiser, koji je dobio posao nadzora na radovima Akosombo brane u Gani, došao je tako direktno u korporativni sukob sa Dž.P. Morganom, koji ni d ranije nije mogao da ga smisli zbog njegovog povoljnijeg tretmana radnika u čeličanama. Morganov "US Steel" je zato počeo da gradi svoju čeličanu u Juti, kako bi Kaizeru poremetio biznis u zapadnim američkim državama.
Kenedi je tako nakon 72 sata uspeo da natera US Steel da ukine povećanje cene čelika i kartel iz Lodona je bio besan.
Još jedan udarac dobili su aristokrati u Londonu 22. decembra 1962. kada je Kenedi pristao da Britaniji proda nove američke “Polaris” nuklearne projektile, ali samo pod uslovom da se oni postave na podmornicama pod NATO kontrolom, ali ne i na podmornicama pod nezavisnom britanskom komandom. Napomenimo da je kod Trumana 1948. Dž. Mekon bio pomonnik ministra odbrane, a kod Ajzenhauera 1958 imenovan je za predsednika Komisije za atomsku energiju. Praktično je uvek bio na izvoru strateških informacija i poslova. Truman je radio za Britaniju, a katolik Mekon ga je iz blizine držao na oku.
KENEDI EMITOVAO NOVAC BEZ ZADUŽIVANJA I BEZ KAMATE
Ipak, najveći i najotvoreniji udarac bankarima iz Londona Kenedi je zadao kada je nepunih godinu dana od inauguracije, novembra 1961., ograničio prodaju srebra iz američkih trezora, pa je Predsedničkom Naredbom 11110 US trezoru naložio da umesto da prodaje srebro emituje papirnate priznanice odnosno “srebrne dolare”. Tako su SAD decembra 1961. emitovale oko 4 milijarde dolara u papirnatim apoenima od 2 i 5 US dolara.
Ove dolarske novčanice nisu imale zeleni pečat kakav je stavljala privatna centralna banka FED (koju je kontrolisao bankarski kartel iz Londona) već crveni i na njima je bilo ispisano United States Note umesto Federal Reserve Note. I to je bio novac koji je američka suverena država emitovala bez kamate i bez zaduživanja kod privatnog londonskog bankarskog kartela. Kenedijev novac je imao za podlogu srebro iz državnog trezora, a za FED se nikada nije ni saznalo koliko su zapravo zlata imali u trezorima u SAD (i da li su ga uopšte imali u količini koju su prikazivali) kada su od Kongresa 1913. dobili ekskluzivno pravo da emituju novac.
Dolarska novčanica (levo) koju je izdala američka država i novčanica (desno) koju je izdala privatna centralna banka Federal Reserve. Prva je priznanica za deponovano srebro, a druga za 25 posto zlata i vazduh (?!)
Zbog ovoga se možda i papa Džo šlogirao i ostao oduzet do kraja života. Naime, Džozef Kenedi je doživeo šlog 19. decembra 1961. samo nekoliko sati nakon završetka posete svom sinu u njegovoj predsedničkoj rezidenciji na Floridi.
Džon i Džozef Kenedi na Floridi, 19. decembra 1961. O čemu su razgovarali?
Da li je tada papa Džo shvatio za koju Zver će ipak raditi njegov sin, koji je odlučio da bude veći katolik od pape i da se ne prikloni jezuitima iz Londona, kao što je to uradio papa Džo? Izdavanje srebrnog novca, znao je stari bankar Wall Street-a, predstavlja smrtni izazov jezuitima i FED-u koji su oni kontrolisali za interese britanske aristokratije.
Apoeni od 10 i 20 dolara bili su u štampi kada je Kenedi ubijen i nikada nisu stigli u opticaj. Pet meseci nakon Kenedijevog ubistva novčanice sa crvenim pečatom su povučene iz opticaja i ostale su samo one koje je izdao privatni FED. Naradebu za povlačenjem izdao je, po nalogu Londona, Daglas Dilon.
KENEDIJEV PLES SA ZVERIMA JE MORAO BITI OKONČAN
Papa Jovan XXIII umro je 3. juna 1963. a papa Pavle VI postavljen je 21. juna 1963. Vatikanska postava je promenjena i promenjena je i američka državna politika koju je oduvek diktirao Pentagon.
Dž.F.K i papa Pavle VI. Da li je Kenedijeva sudbina tada već bila određena?
Fransis "Kardinal" Spelman, kao jezuita, izvršio je svako naređenje koje mu je dostavio jezuitski general, tzv. Crni papa, Žan Baptist Jasens. A ovo je funkcija koju su izmislili venecijsnaki trgovci kada su se odmetnuli od stare rimske oligarhije i njihove vatikanske riznice.
Žan Baptist Jasens.
I Kenedi (kao javno istaknuti pion rimokatolika za slikanje i držanje mudrih patriotskih govora) morao je da bude sklonjen čime bi London i formalno objavio (onome ko to shvata) da je preuzeo pod svoje funkciju Predsednika SAD. Učinjeno je to spektakularno 22. novembra 1963. kako bi čitav svet video da velika kolonija “preko bare” ne može da bude "moćna i suverena" država, već zaduženi rob i kolonijalna vojska isključivo na usluzi evropskoj oligarhiji sa sedištem u Londonu.
I novi papa (koji se priklonio Londonu) podržao je dalje sve ono što je njima odgovaralo dok se javno u jezuitskom maniru zalagao “protv rata” i “nikad više rata”, a ratovi su sve više (i nikad više) izbijali jedan za drugim po čitavom svetu. I FED je imao svoje planove koje će sprovesti anglofil, Ričard Nikson, vezujući dolar umesto za zlato i vazduh , za naftu i vazduh.
Američko državno zlato je nestalo.
