OBJAVLJENO 29.JANUARA 2006.

IRANSKA NAFTNA BERZA I TREĆI SVETSKI RAT

Piše: Ivona Živković

Koliko je kriza sa Iranom ozbiljna pretnja svetskom miru? Da li su mogući nuklearni udari na Iran? Žive diplomatske aktivnosti upravo se odigravaju na svetskoj političkoj sceni i veoma nalikuju onima pred izbijanje prva dva svetska rata. Ovog puta vrše se i ozbiljne pripreme za slučaj upotrebe nuklearnog oružja.

Sedamnaestog novembra proše godine Vladimir Putin je proveo sedam sati u tajnom razgovoru sa turskim premijerom Erdoganom, prilikom ceremnonije otvaranja podvodnog gasovoda izmedu Rusije i Turske. Erdogan je, kažu obaveštajni izvori, obećao Putinu, inače svom prijatelju, da Turska neće dozvoliti korišćenje svojih vojnih postrojenja za američke napade na Iran.

Ubrzo nakon toga kreću intenzivne američke posete Turskoj. Tamo idu i šef CIA Peter Gos, i šef FBI, Robert Muler, i državni sekretar Kondoliza Rajs. I turski načelnik generalštaba Jasir Bujukanit odlazi na poziv SAD u Pentagon gde ga domaćini ubedjuju preciznim obaveštajnim podacima da Iran podržava Kurdsku Radničku Partiju i njenu gerilu u Turskoj. Dakle, bolje da Turska bude američki partner u napadu na Iran.
Istovremeno SAD pokušavaju da u borbu protiv Irana uključe i svoje savezničke države Bahrein, Saudi Arabiju, Pakistan i Jordan. Njima Pentagon uglavnom predočava dokaze o delovanju Al Kaide. Najžešći "dokaz" dobio je Pakistan kada su američki avioni pre tri nedelje izbombardovali jedno selo u Pakistanu, gde su se navodno skrivali teroristi. O ubijenim civilima u tom selu, globalni mediji nisu izvestili. O ubijenim "teroristima" jesu.
Tu je i najnovija pretnja samog Osame Bin Ladena (za koga su čak i vodeći globalni mediji pre tri godine objavili da je umro). Ali nije važno, sad je potreban živ. Iz svog skrovitog mesta Bin Laden je uspeo da proturi svoju najnoviju preteću audio poruku. Eksperti za arapski jezik kažu da je zaboravio da kaže citat iz Kurana, što je do sada redovno činio, pa im to ne liči na Bin Ladena. Ali, nije važno, jer u SAD i Evropi koliko ljudi uopšte zna arapski. Važna je poruka, koju on vešto šalje jedino preko "nezavisne" i "nevaljale" arapske televizije Al Džazira. To što je ova televizija udaljena samo 16 kilometara od ogromne američke vojne baze Al Udeid u Kataru (koji je glavni američki saveznik u Persijskom zalivu i okružena Petom flotom) nije mu prepreka.

Postoje, naravno, i zemlje koje ne treba ubedjivati, ni bombama, ni diplomatski, ni medijski. One su srećne da budu uz Ameriku, a protiv Rusije, koja je ovog puta stala uz Iran. Tako je poljski ministar odbrane Radek Sikoski uverio ministra odbrane SAD, Donalda Ramsfelda, u poljsku podršku u eventualnim napadima na Iran. Sikorski je godinama radio u američkom Institutu za preduzetništvo gde je bio kolega sa Ričardom Perleom, Majklom Ledinom i Lin Čejni (drugom damom SAD). Svi oni su pripadnici neokonzervativnog krila u Bušovoj administraciji i cionisti. Takodje su Poljaci uverili Ramsfelda da će u slučaju eventualnog neslaganja medju zemljama NATO-a Poljska biti čvrsto na strani SAD.

E, za ta uveravanja i još eventualno neka predstojeća, posebno iz bivšeg istočnog bloka, Rusija je malo zavrnula gas nekim evropskim zemljama, ali i Ukrajni i Moldaviji. To je bila jasna poruka i Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, Poljskoj, Rumuniji, Češkoj, Slovačkoj, Sloveniji, Francuskoj, Italiji, Madjarskoj, Bosni, Srbiji i Hrvatskoj šta ih čeka u slučaju da pruže podršku SAD u napadu na Iran.

Predsednik Buš odmah je optužio Rusiju da koristi gas kao oružije za političko ubedjivanje, a sa čime se složila i briselska administracija EU, koju kontroliše Vol Strit.
Zemlje dalekog istoka imaju, medjutim, teže probleme. Pojedini azijski obaveštajni izvori tvrde da je nedavna odluka Burme da premesti svoju prestonicu iz Ranguna 320 kilometara sevreno u Pjinman, posledica kineskog upozorenja (Burma i Kina su saveznice) da u slučaju razaranja nuklearnog postrojenja u Iranu (reaktora u Bušaru) može doći do formiranja radioaktivnog oblaka. Njega bi zahvatila monsunaka vazdušna strujanja i dovukla preko Indijskog okeana pravo u područije Ranguna. Na istoj putanji bi se našli obalski gradovi - Daka, Kalkuta, Mumbai, Čenej i Kolombo. Hiljade vladinih službenika iz Burme dobilo je samo dva dana da se spakuje i predje u severniji, viši i suvlji Pjinman. Sezona monsuna je izmedju maja i oktobra, a napad SAD na Iran očekuje se u martu.

U susednom Jemenu su i zapadne naftne kompanije zabrinute zbog toga što i arapske zemlje mogu biti obuhvaćene monsunskim radioaktivnim padavinama u slučaju nuklearnog udara na Iran, što bi ugrozilo mnoge njihove radnike , ali i poslove. Radioaktivni oblak bi ugrozio i Pakistan, Indiju, Kinu, Rusiju, Japan. Pakistan, za sada američki saveznik, ima nuklearno naoružanje ali bi njegova upotreba provocirala Indiju, koja je takodje nuklearna sila i ima strateški nuklearni sporazum sa Rusijom, Kinom I Brazilom. Brazil, Venecuela i Kuba su takodje saveznice i žestoki neprijatelji SAD.
I, eto opšte globalne pometnje. Zanimljivo je da su sve ove zemlje poslednjih godina kupile ogromne količine najsavremenijeg ruskog naoružanja, a baš ruska nuklearna tehnologija se koristi u Iranu, kao i u Indiji. Veliki broj ruskih inženjera trenutno je u Iranu.
Da li je razvijanje iranskog nuklearnog programa zaista razlog za toliku pometnju, kako tvrde zvaničnici i pojedini "analitičari"? Predsednik Medjunardne agencije za nuklearnu energiju (IAEA), Mohamed El Baradej, veruje da Iran i kada bi hteo da razvija nuklearno oružje ne bi to mogao da učini ni za narednih 20 godina.

SAD, ipak, imaju paničan strah od Irana. Opasnost su, tvrde Amerikanci, islamski teroristi i njihova želja da unište zapadnu civilizaciju i povedu sveti rat - Džihad. Ali, gde je tu logika? Iran, Irak, Saudi Arabija, Kuvajt, kao i mnoge druge islamske zemlje u Kaspijskom regionu leže na ogromnim rezervama nafte, a Amerika i zapadna Evropa su im najbolji kupci. Zašto bi neko uništavao i terorisao najboljeg kupca, od koga zapravo i živi?
Drugi "analitičari" tvrde da SAD i Izrael žele da se dočepaju nafte, ali zašto bi Amerika slala vojnike kada dolara već ima u izobilju i sasvim lagodno naftu može kupovati koliko god joj se prohte. Baš kao što to već decenijama radi.
Upravo tu i leži problem - u dolarima.

Amerika ima monopol na tržištu nafte. Cena nafte se odredjuje u dolarima i prodaje na dve berze - NYMEX-u ili Londonskoj medjunarodnoj naftnoj razmeni (IPE). Obe berze drže Amerikanci i trgovina naftom je moguća samo u dolarima. Ovo primorava centralne banke širom sveta da drže velike zalihe dolara iako je zelena moneta trenutno jemac za preko 8 triliona dolara američkog nacionalnog duga, a Bušova administracija odlučna da ovaj dug još održava čak smanjujući takse. Trenutni dug SAD je 8,162 triliona dolara, a maskimalno zaduženje koje je Kongres odobrio iznosi 8,184 triliona. Ovaj plafon će biti dostignut već sredinom februara.

Američki monetarni monopol je perfektna piramidalna šema. Dokle god su države primorane da naftu kupuju na tržištu i plaćaju u dolarima, SAD može nastaviti raskalašan život. Ogromne količine dolara koje SAD štampaju, zapravo nemaju nikakvu stvarnu vrednosnu podlogu, ni u robi, ni u zlatu. Vrednost dolara počiva samo na njegovoj potražnji. A da bi došle do dolara, zemlje širom sveta moraju da prodaju robu, rad, sirovine.

Dolar sada čini 68% svetske monetarne rezerve, dok je pre deset godina to bilo 51%. Zato Amerika mora, ne birajući sredstva, da gura na naftno tržište dolar i bori se protiv mnogo stabilnije valute - evra. U protivnom centralne banke širom sveta bi svoje devizne rezerve obogatile i drugim monetama, a dolari bi bili vraćani u vagonima u SAD gde bi nastala razorna hiperinflacija.
Jedina opasnost za ovu ekonomsku strategiju je konkurencija neke druge berze koja bi se bavila trgovinom nafte. Iran baš to želi i planira da u martu otvori sopstvnu berzu i naftu prodaje je za stabilan evro, ali možda i kineski juan, jer Iran već ima nekoliko dugoročnih strateških ugovora sa Kinom o isporuci nafte i gasa.

Zato je američki "naftni ambasador" Stiven Man, koji je učestvovao u uspešnim pregovorma oko izgradnje gasovoda iz Turkmenistana preko, Avganistana do Pakistana, upozorio nedavno Iran da prestanu da grade naftovod prema Indiji.

Dakle, Bušova vlada ne može dozvoliti Iranu da otvori berzu nafte i prodaje je za evre. Zato će SAD ući u bilo kakav rat, kako bi održali dolar kao svetsku rezervnu monetu.
Sve ovo se u vodećim medijima vešto sakriva i predstavlja deo prećutne svetske politike. Priče o razvoju nuklearnog oružija samo su izgovor kako bi se u javnosti ova intervencija opravdala. Jer kako objasniti gradjanima SAD, ali i sveta, da Supersila ništa ne stvara i ne proizvodi, već decenijama, ali da obilato ekspolatiše druge nacije i želi tako da nastavi. I zbog toga mora stalno da ratuje. Samo mali broj ljudi u SAD, zna da u zemlji veoma brzo može doći do ekonomskog sloma. A takodje i svim onim zemljama koje čuvaju svoje devizne rezerve u dolarima. Tu spada i Srbija.

I svet, na žalost, mora da ratuje da bi SAD bila imperija.

KOME JE POTREBNA EU
Kada je Irak 2000. počeo naftu da podaje za evro, Sadam Husein je postao "opasan diktator koji razvija oružje sa masovno uništavanje". Irak je već 2002. napadnut. I Venecuela je počela da naftu prodaje za evre, a CIA predsednika Čaveza uporno pokušava da likvidira. Rusija je takodje počela da prodaje nafu za evre, a svoje devizne rezerve obogatila drugim valutama. Baš kao i Kina.

Izvesno je da bi većina zemalja u svetu više volela da naftom trguje preko evra. Iako je to za SAD katastrofa, bankari iz Vol Strita su ovakav razvoj dogadaja odavno predvideli. Zato su na vreme počeli da stvaraju rezervnu monetu, a to je evro i rezervnu, dovoljno veliku državu, a to je EU, sa administrativnim sedištem u Briselu. Zato mnoge evropske zemlje ovakvu EU ne vide kao autentičnu tvorevinu u interesu evropskih naroda, već nametnutu od strane svetskih bankara i cionista. U državama Evrope sve više jačaju nacionalne političke stranke.

Kako je "Kruna" svetskog bankarskog kartela u Londonu, Britanija je morala da zadrži sopstvenu monetu. To je poslednje, utočište Bankara za slučaj da im sve propadne. Politika jeste kako piše Bržežinski igra na šahovskoj tabli, ali šahovsku tablu za sada čvrsto drže Bankari. Svetu su predvideli tri svetska rata još pre stotinu godina, a da li bog zaista triput pumaže, videćemo uskoro.

RAT KAO ODBRANA OD TERORIZMA
Amerika ne može tek tako napasti Iran, već može samo povesti odmazdu u "ratu protiv terora". Dakle, moraju se prvo negde oglasiti teroristi. Da bi odmazda bila silovita i teroristički napad na SAD mora biti žestok, najverovatnije oružjem za masovno uništavanje. To će gradjanima SAD, ali i čitavom svetu biti "dokaz" za šta su sve spremni islamski fanatici. Meta terorista može vrlo lako biti neki sportski stadion, aerodrom, trgovinski centar u SAD. Najbolje je da tada budu uključene TV kamere kako bi svet to video. Ovaj teroristički akt će biti odmah pripisan Iranu, a onda sledi odgovor Imperije.
U falš terorističkim napadima Mosad i cionisti su veoma iskusni i istrenirani. Poslednji njihov teroristički akt je bio udar avionima 11. septembra 2001. na kule STC i na Pentagon. Istorija, koja se ne nalazi u zvaničnim udžebenicima, beleži ih još mnogo .

ZAŠTO SE POMINJE HOLOKAUST?

Iran u čitavoj ovoj ratnoj uvertiri očito teško provocira cioniste. A najgora provokacija je potezanje "istine o holokaustu". Iranski predsednik Ahmadinedžad želi da organizuje naučni skup gde bi mnogi poznati revizionisti, koji su istraživali koliko je zaista Jevreja stradalo u Drugom svetskom ratu, to javno i naučno izneli. Revizionisti bi tu pokazali dokaze o "samo" 280 000 mrtvih u svim konclogorima, a ne 6 miliona kako su to plasirali cionistički mediji. Većina logoraša je umrla od tifusa, a leševi su spaljivani kako se zaraza ne bi širila. U gasnim komorama je vršeno uništavanje vašiju i drugih parazita sa odeće i ćebadi. I to bi bio šok za Jevreje širom sveta koji veruju da su milioni pripadnika njihovog naroda stradali. Još gore, shvatili bi da je cionistička elita naplatila preko 40 milijardi dolara na ime ratne odštete u njihovo ime. Zato se cionisti trude da sve evropske države donesu zakone kojima se zabranjuje negiranje holokausta. To se može očekivati uskoro i kod nas. Nekoliko poznatih svetskih istoričara zbog ovakvih zakona u Austriji, Nemačkoj i Francuskoj već sedi u zatvorima (Zundel, Irving…).