ENERGETSKE OBMANE I "TAJNE"

DRUGI DEO

Piše: Ivona Živković

AJNŠTAJN O NUKLEARNOJ ENERGIJI NIJE ZNAO NIŠTA

Ajnštajn je tako kao “veliko” naučno ime, na nagovor fizičara Lea Silarda  “napisao” i poznato pismo ispred grupe naučnika američkom predsedniku Franklinu Ruzveltu, 1939. da SAD što hitnije moraju otpočeti  radove na pravljenu atomske bombe, kako bi u tome pretekli nacističku Nemačku koja je imala plan da napravi ovo pakleno oružje. Ideja je bila da se ova tehnologija prenese u SAD i da se opravda trošenje ogromnog novca iz državnog budžeta za razvoj ove tehnologije.

Rad na američkoj atomskoj bombi, tajni “Projekat Menhetn”, međutim,  nije uključio Alberta Ajnštajna, jer su jezuitski “mađioničari” znali da on o pravoj prirodi energije nije znao ništa. Autor pisma i učesnik u ovom projektu je bio samo Leo Silard, koji je sa Enrikom Fermijem već radio u Rokfelerovom Univerzitetu u Čikagu.

U obimnoj studiji “Proizvodnja i prodaja svetog Ajštajna”, autor Kristofer Džon Bjerknes navodi da Ajnšatajn, lično, nikada nije bio spreman ni za jednu naučnu polemiku  sa drugim naučnicima koji su u to vreme osporavali njegove ideje. Umesto njega , braneći njegove teorije je istupala jedna grupa ljudi iz naučnog establišmenta kojima su uvek bila otvorena vrata svih najuticajnijih medija. Drugima nije bilo omogućeno da preko istih medija diskredituju "sveto naučno ime" Ajnštajna.

Leo Silard je bio taj koji je Ajnštajnu 1939. godine objasnio moć atomske bombe i šta on treba da napiše u “svom“ pismu predsedniku SAD, Ruzveltu. Ali, iako je Leo Silard bio daleko genijalniji i efikasniji naučnik koji je, ne samo smislio način cepanja jezgra atoma nuklearnom lančanom reakcijom, već i način za pravljenje plutonijuma (koji se koristi za punjenje atomske bombe) ozračavanjem izotopa uranijuma u posebnim reaktorima za “uzgoj” plutinijuma, za većinu ljudi je on nepoznato ime. A za Ajnštajna su čuli svi, svako dete u osnovnoj školi.

Inače, takav jedan reaktor za “uzgoj” plutonijuma ,  postojao je izgleda i u nuklearnoj elektrani kod Fukušime,  i uzrok je haosa koji je tamo nastao nakon cunamija. To nagoveštava činjenica da je elektrana u jednom reaktoru (broj tri) koristila kontroverzno mox gorivo, što predstvalja mešavinu oksida uranijuma i plutonijuma. I korišćenje tog goriva je zapravo samo maska da se u stvari radi na “uzgoju” plutonijuma za vojne potrebe. Plutonijum se u prirodi ne stvara, a njegovo “moguće” postojanje u prirodi u malim količinama “negde duboko u Zemljinoj kori” (kako to tvrdi teorijska nauka) je samo naučna imaginacija. Naravno, radi se o naučnicima koji verno slede principe neodređenosti i teoriju Velikog prasaka. I primaju dobre honorare od svojih “naučnih” studija.

Ajnštajn i Silard u SAD. Silard je Ajnštajna morao da upozna sa znanjima o nuklearnoj energiji i pravljenju atomske bombe. Šta li mu je sve rekao?

NELOGIČNOSTI U TEORIJAMA KVANTNE FIZIKE

Iako se “energija nulte radijacije” mogla definisati i na nivou subatomskih čestica i logike, teoretičari kvantne mehanike ubacivali su i dalje ubacuju u igru kvarkove, leptone, mezone, bozone, muone, neutrine i neizbežnu Ajnštajnovu jednačinu E=MC2 kao u beskonačnoj vrtešci dok se svima ne zavrti u glavi toliko da se izgubi svaki smisao u rasuđivanju.

Otkrivanje novih čestica i davanje imena istima postalo je velika nauka koja veoma liči na otkrivanje novih i novih virusa u biologiji i medicini.

Kvantna fizika, koja je onda razvijena kao posebna naučna grana, a onda prerasla u “kvantnu mehaniku” (koja svemir izgleda doživljava kao veliku mašinu sastavljenu od čestica) izvela je onda zaključke, kako u svojoj knjizi “Okultna fizika etera”  navodi Vilijam Lajn, kako se energetski potencijal atoma (što je njegova sposobnost da vrši neki rad) uvećava u zavisnosti od njegove mase i brzine.

Kvantna fizika tako kaže da su se ove energetske čestice nakon Velikog prasaka sabile u atome, pa im je u stanju mirovanja masa jako sabijena i puna energije. Po njima, čvrsta materija je najkompaktnije uskladištena forma atomske energije, pa se onda u skladu sa tim zaključije da cepanjem tih nabijenih atoma, može da se oslobodi ta ogromna energija.

Istovremeno, najveći broj prirodno radioaktivnih elemenata  koji ispuštaju energiju (zrače), po njima, su  gusti ali “nestabilni” i “raspadaju se” i pri tome iz njih “izlazi” ta energija (kao zao duh?), a oni se raspadaju ka elementima sa nižim atomskim brojem na tablici elemenata.

Prirodni radioaktivni elementi tako spontano gube masu u tom procesu “raspadanja”, tako da se energija oslobađa kao radioaktivnost i to se u odnosu na gubitak mase izražava po Ajnštajnooj jednačini E=MC2.

Ispada da su ti radioaktivni elementi, po teoriji Velikog praska, stariji od Zemlje. Ali geološka istraživanja su to opovrgla, pa je konačno zaključeno da je njihova radioaktivnost ipak posledica procesa koji se odigrao na Zemlji u toku njenog stvaranja. Jer, da su ti elementi nastali u vreme sabijanja materije u vreme Velikog praska, do sada bi se valjda svi već raspali. Ali, nisu već i dalje zrače, tj ispuštaju u svim pravcima atomsku enrgiju.
Odakle im tolika energija, da je milionima godina ispuštaju, zapitao se u pomenutoj knjizi Lajn?

PODEŠAVANJE NAUČNIH TEORIJA KVANTNE MEHANIKE

Ali, najveći problem sa teorijom kvatne mehanike je energija monoatomskog vodonika, koji je svrstan u element broj jedan, jer se sastoji samo do dve čestice, jednog elektrona i jednog protona, a oslobađa u reakciji sa kiseonikom mnogo veću količinu energije nego kada je u molekularnom stanju npr.H2.

Pošto se u stvaranju molekula, po teoriji kvantne mehanike,  obavlja neki rad, to znači da se deo energije potroši na atomskom nivou kombinovanjem atoma u neki molekul, na primer vode, koji čine dva atoma vodonika i jedan atom kiseonika (H2O). I to logično treba da smanji energetski potencijal samog molekula.

Kako za Ajnštajnove sledbenika eter ne postoji, te s e iz njega ne može crpeti dodatna energija atoma, znači da njihovi molekuli moraju imati više energije nego atomi koji ga sačinjavaju. Jer jednačina kaže E=MC2. Energija je dakle jednaka masi umnoženoj sa brzinom na kvadrat.

S obzirom da to sa monoatomskim vodonikom očito nije slučaj, zagovornici teorije kvantne mehanike su smisili obrazloženje da se prilikom kombinovanja atoma vodonika u molekul vodonika, pri formiranju H2O, na primer, ta potencijalna energija molekula vode izgubi, jer se ona u procesu kombinacije veže ponovo za atome vodonika. Tako vodonik gas, kada je u monoatomskom stanju H1 ima veću potencijalnu energiju nego kada je u obliku molekula koji sadrži H2.

I to je očito još jedna naučna fantazija koja nije logična. Iz te nelogičnosti, onda je proizašla nova teorija da u zavisnosti u kom stanju je vodonik, da li je na zemlji, u vodi ili u gasnom stanju, zavisi njegova “potencijalna energija”.

Tako se Vilijam Lajn zapitao od kada merenje potencijalne energija atoma nekog elementa zavisi od njegovog molekularnog stanja? “To je kao reći da kamion koji stoji u podnožju brda ima više potencijalne energije od onog  na vrhu brda, jer zahteva više energije da bi se popeo na brdo. I to je čudan način da se definiše potencijalna energija. Ili reći da prazna konzerva gasa ima potencijalnu energiju koju preuzima od njega kada se puni gasom”. To znači da prazno ne znači da je uvek prazno, te da jedan nije uvek manje od dva, već da sve zavisi od okolnosti u kojima se na primer "prazno" ili jedan u nekom trenutku nalaze.

 
Relativistička kvantna mehanika očito je netačno rastumačila ovaj proces energetskog potencijala po čemu ispada da odvojeni neki atomi – sa nižom masom kao vodonik  poseduju više “atomske energije” nego molekuli koje su oni sastavili  udruživanjem svojih energetskih potencijala. Odakle monoatomskom vodoniku tolika energija? Nije li to očiti pokazatelj da E iz Ajnštajnove jednačine mnogo više nego nego MC2 i da se materija “puni” energijom na neki savim drugi način. I tu tajnu je rešio Nikola Tesla i to je upravo razlog zbog koga su njegovi radovi i ideje bili decenijama nepoželjni kao prikladno naučno štivo.

MONOATOMSKI VODONIK JE ULAZNA KAPIJA ZA “ENERGIJU NULTE RADIJACIJE”

Po onome što je Nikola Tesla shvatio još krajem 19. veka, energija je i vodoniku i ostalim atomima stizala kontinuirano direktno iz svemira i to sićušniom energetskim kanalima (poput cevi) kroz koje je putovala na veoma visokoj frekvenciji i koji su kao medijum nju prenosili do svakog atoma do svake subatomske čestice (elektrona i protona) na Zemlji. Taj medijum je nazvan eter, i zato je zadatak Ajnštajna bio da svojim velikim naučnim imenom i slavom, skrene druge naučnike od sličnog zaključka. I nauka je postojanje etera decenijama maksimalno ignorisla.

Kao kada bi ste "naučno utvrdili" da električna energija koja stiže iz utičnice u zidu i napaja neki električni aparat u kući u stvari potiče od zarobljene energije u samim zidovima. Ništa dalje od toga ne bi smelo da postoji. A monoatomski vodonik je bio "utičnica" preko koje je ova energija nulte tačke konstantno prolazila. I ta energija je stalno stvarala (i dalje stvara) i na Zemlji i u Svemiru, a onaj ko stvara imao je božansku moć. I to je morala da bude VELIKA TAJNA koju je Bratstvo na svaki način želelo da sačuva samo za svoje paklene ciljeve.

“Punjenje” atoma energijom nije bio proces koji se odigrao u periodu nakon Velikog praska negde u svemiru, već se on  i danas odigrava kroz električne, magnetne i druge fizičke sile, smatrao je Tesla, pa je to razlog i postojanju energetske aktivnosti radioaktivnih materija. Presecite ovaj energetski dovod i nema višeradioaktivnosti.

Još 1890. Tesla je obrazložio svoje viđenje ovog procesa koji se stalno odigrava i koji podstiče viskofrekventna kosmička energija koja se prostire u svim pravcima i prožima čitav svemir. Gledajući munje kako paraju nebo Tesla nije mogao svemir da vidi kao prazan prostor već kao medijum kroz koji ova energija putuje.

Po njemu, izvor te “kosmičke radijacije” nije bio eter (jonosfera), već “zvezdana svetlost” – koju je Tesla nazvao “primarni solarni zraci”. Ova “svetlost” je ekstremno visoke frekvencije i mnogo sićušnije talasne dužine nego nama vidljiva svetlost, sićušnije nego UV zraci, X-zraci i Gama zraci (a koji se svi, takođe, emituju sa Sunca i drugih zvezda) i ta kosmička radijacija predstavlja “nultu tačku radijacije”, navodi u knjizi Vilijam Lajn.

Ova “nulta tačka radijacije” potpomaže nastanku sekundarne radijacije koja nastaje nakon sudara sa “kosmičkom prašinom” u kosmičkom prostoru, i taj energetski efekat je Tesla je nazvao “kosmičkim zracima”.

Prema Tesli, sam eter nije “energetski izvor”, s obzirom da je sastavljen od sićušnih i nezavisnih “prenosnika” energije potopljenih u jedan izolujući fluid”, pa je samo medijum (kao što je i ljudski organizam jedan medijum) kroz koji se energetske transference i transmutacije mogu odigravati . U njemu s e tako stvarajui električne i magnetne kosmičke “cevi” kao sila tako stvorena koaj s e i dalje prenosi preko nekog svemirskog telo dajući mu početni impuls da se i ono pokrene.

Početni energetski imuls u srcu gura energiju kanalima koje prepoznajemo kao krvotok. Zato prolazak vodonika kroz ovaj medijum (krv) uvek mora da se odigrava istom brzinom, a to je vrednost koju definišemo pH neutralnom. Oznaka pH znači potencijal hidrogena. Samo tada organizam se pravilno napaja energijom iz nulte tačke radijacije, a svaki i najmanji poremećaj u energetskom napajanju dovodi do "kvara" u nekom organu, tkivu ili ćelijama. Prirodni energetski sistem napajanja živih organizama nastojaće da vitalne parametre tj. pH krvi i srčani impuls održi u normalnom radu tako što će periferne organe usled slabog napajanja jednostvno postepeno isključivati. I tako nastaju degenerativne bolesti.

Ova kosmičko prostiranje “energije nulte radijacije” zbog izuzetno visoke frekvencije i majušne talasne dužine normalno prolazi kroz čitav svemir, Zemlju,  biljke, životinje, i ne nanosi nikakvu štetu u konstantnom Zemljinom ekvilibrijumu, pošto njena talasna dužina ne reaguje i ne rezonira (ne odjekuje) sa atomima najvećeg dela onoga što kvantna fizika naziva čvrstom materijom.

Ali, takozvani “radoaktivni elementi” imaju  jednu osobitu atomsku strukturu koja reaguje sa ovom radijacijom i tako nastaje - radioaktivnost.

U stvari ono što se naziva “radioaktivno zračenje”, samo je rezultat, po Tesli, “silazne” frekventne tranference u kome izvesna svojstva materije reaguju i koncentrišu tu  sveprisutnu kosmičku radijaciju nulte tačke koja se pruža od viših frekvencija ka nižima, koje su korisnije i sa adekvatnijim frekvencijama, kao što su Gama zraci, C- zraci, UV zraci, vidljivo i  infracrveno zračenje, kao i električna struja i magnetizam.

 Sve te “silazne” frekvencije (na skali) se mnogo lakše detektuju i mere nego “nulta tačka radijacije”.
“Ukoliko bi se komad radijuma, mogao zaštititi od efekta nulte radijacije, on više ne bi pokazivao radioaktivnost, jer s e više ne bi napajao ovom energijom”, zaključuje Lajn.

Tako, atomska energija po Tesli, dolazi od dejstva ove energije, a ne kao “uskladištena” energija u samom atomu.

„Fizika etera“ je sub-atomska fizika, a to znači „sub-protonska“ i „sub-elektronska“, pa Lajn kaže da njega ne zabrinjavaju sub-atomske nuklearne čestice same po sebi, već ono što one mogu stvoriti kao konačni “gradivni blok” protona i elektrona, jer u eteru postoje samo kao jednostavne forme. Da podsetimo da se plutonijum ne stvara u normalnim prirodnim procesima, već samo u specijalnim reaktorima za “uzgoj” plutonijuma (plutonium harvest chambers).

Energija iz vodonikovog atoma, energija iz raspadajućčeg radijuma, energija vode, energija uglovodonika itd, sve su to različite energije zbog njihove različite frekvencije na kojoj rezonijaraju nakon što su dobile početni impuls iz “energije nulte tačke” i to u “opadajućem” smeru na skali ukupne kosmičke frekvencije.

Potencijalna energija atoma vodonika je veća od ostalih atoma zbog toplotne energije od "ukrcanog etera" i konvertovane “nulte tačke radijacije” kada se oni kombinuju u molekule, a  ne od samih vodonkovih atoma. Tako Lajn kaže, da je atom vodonika “rodjen” na “vrhu brda” (kao onaj pomenuti kamion sa više potencijalne energije) i on radi kao “ulazna kapija”  između etera i sveta poznatog kao atomska materija. I vodonik je najrasprstranjeniji element u čitavom svemiru.

Razlog za to može biti što atomi vodonika “prikupe” energiju iz “nulte tačke radijacije” i izbace je iz etera kada se rekombinuju. U svakom slučaju, energija nije uskladištena u atomima i ne više uskladištena u molekulima nakon njihovg formiranja i ne postoji veća laž od te koju su priredili relativisti.

2H2 + O2 = 2H2O + ENERGY

Poznato je da spajanje dva diatomska molekula vodonika sa jednim diatomskim molekulom kiseonika stvara dva molekula vode pri čemu se oslobađa ogromna energija, tačnije 572 kJ. Da li je teško zaključiti da su to munje koje prati grmljavina? Ista takva grmljavina nastaje i u famoznoj mašini koju je NASA napravila za proizvodnju oblaka korišćenjem jedne rakete koja sagoreva vodonik. I iz tih oblaka veoma brzo padne kiša. Mašinu, koja je dugo bila tajna, možete pogledati ovde.

Zato se hidrolizom vode, prostim cepanjem molekula H2O na vodinik i kiseonik, dobija mnogo više energije nego što se u sam proces hidrolize unese i mnogo više energije se dobije samo razdvajanjem dva atoma vodonika, nego njegovim sagorevanjem sa kiseonikom.

I to su mnoga merenja pokazala i to nije nepoznato onima koji se ovim procesima bave. Ostala je samo “misterija” odakle je ta energija monoatomskog vodonika poticala. A “misteriju” su održavali akademski mozgovi koji nisu mogli da prevaziđu zakone kvantne mehanike da se energija u materiji može konzervirati i da se iz nekog procesa može izvući više energije nego što se u njega unese.

Ova zabluda o potencijalnoj atomskoj energiji vodonika je bio način da se zbrkaju diatomski molekuli vodonika sa monoatomskim koji nastaju u procesu elektrolize vode, jer je dobijena energija hidrolize  izjednačena sa energijom razdvajanja atoma i energijom sagorevanja nakon  njihovog rekombiovanja, ali praktična hidroliza je pokazala da se samo stvaranjem monoatomskog vodonika i bez njegovog sagorevanja u prisustvu kiseonika, oslobodi oko 10.5 puta više energije nego što se unese u procesu hidrolize.

I to je istina, kaže Lajn, jer su precizna merenja pokazala da atomski proces vodonika (razdvajanje iz molekularnog stanja) oslobađa najmanje 3,75 puta BTU-a (britanska termalna jedinica) po težini, koliko običan vodonik oslobađa  u procesu sagorevanja ( 1 BTU iznosi 1 055.05585 Džula).

Čak i zagovornici kvantne mehanike slažu se da je “energija sagorevanja” jednaka najmanje energiji hidrolize, a dobro je poznato iz prakse industrijskog dobijanja vodonika da se iz procesa hidrolize dobija najmanje 120 posto od uložene energije.

Dakle, ako se ne-radioaktivni elementi nekim fizičkim procesom na Zemlji pretvaraju u radioaktivne, prirodnim putem, kako ti procesi funkcionišu? Jer na taj način se praktično stvara sve: i život kakav poznajemo , voda,  i nafta, i gas i svi metali.

Da je Tesla upravo radio na otkrivanju  procesa crpljenja ove energije nulte tačke i transmutacije pojedinih elemenata može se nagovestiti iz jedne njegove izjave, navodno njegove, ali objavljene u Njujork Tajmsu, 11.jula, 1937, kada je obelodanio da je već razvio proces za “proizvodnju” radijuma (transmutacijom drugih elemenata) koji je bio toliko efikasan da bi mogao da se prodaje za jedan dolar za funtu radijuma. (Ne pitajte odmah kako se stvaraju zlato i dijamanti.)

Da napomenemo, da je otkrivanjem radijuma, krenula prava histerija u naučnim i medicinskim krugovima zbog mogućnosti da se organizam dopuni prirodnom energijom. Lekari su takav energetski dodatak preporučivali, pa su se na tržištu pojavile radioaktivne pomade, vodice, sapuni, čokolade, itd. Ipak, treba odmah napraviti razliku između energije koju emituje prirodni radium od plutonijuma (hemikalije koja u prirodi ne postoji).

TESLINA VIZIJA ENERGETSKIH STRUJANJA I MAGNETIZMA

Ali, ono što je zanimalo Bratstvo nije bilo  “punjenje” običnih ljudi životnom energijom, već pre svega pravljenje oružja , na primer “zraka smrti” i zato su sve beleške i planovi na kojima je Tesla radio, ispitujući efekte skalarne energije i primenjivih procesa nestali, i to izgleda i pre njegove smrti (1943.), jer je on poslednje godine života proveo u “hotelskom zatvoru”.

Godine 1979. Vilijam Lajn je dobio zvaničnu potvrdu da se deo tih dokumenata nalazi u vojnom kompleksu Los Alamos, u Novom Meksiku, ali su i dalje – vojna tajna. (Za ovu vojnu bazu se namerno šire priče po medijima kako u njoj postoji zarobljena visoka tehnologija vanzemaljaca. Taj "vanzemaljac" je očito bio Tesla, koji je osmislio način rada letećeg tannjira). Planovi o izradi hidrogenske bombe odavno više nisu vojna tajna, ali ovo jeste. Na ovim Teslinim projektima je rađeno i dok je Tesla bio živ i nakon njegove smrti. Sve radove je finansirao tajno Pentagon, koji pod svojom kontrolom drži agentura Bratstva. I samo oni mogu da pokrenu američku vojsku. Pentagon iznad američke države, iznad svih ostalih institucija u njoj. Samo sila boga ne moli.

Teorija “nulte tačke radijacije” tako otkriva da se Stvaranje kao proces ne može zaustaviti, ali s e može uticati na tokove procesa, pa se i njigov redosled može promeniti. Tako Onaj ko zna tačan energetski proces stvaranja plutonijuma, zna valjda i kako ga može razgraditi. Onaj ko bi znao kako se stvara zlato, može ga i na ovaj način dobiti, zar ne? (Da li su drevne egipatske piramide , na neki način, za ovo služile? )

Kako Lajn još objašnjava, Tesla je tvrdio da eter poseduje naelektrisanje koje se taloži na atomima, i on je taj “dinamički” karakter etera video tako što je govorio o  “statičkom eteru, a njegovo  “kretanje “  je u stvari bilo ono što je video posmatrač sa Zemlje koja se okreće. Danas nam je jasno da se nalazimo u velikom galaktičkom vorteksu i da čitav svemir funkcioniše implozivnim procesima.

Na jednom predavanju o električnoj struji Tesla je naveo da je praktična demonstracija izvesnog profesora Roulanda pokazala “da jedno statičko naelektrisanje koje se unaokolo prenosi proizvodi efekat električne struje…” i Tesla je zamislio elektrostatičke naelektrisane molekule u kretanju i “video” kako na Zemlji funkcioniše fenomen magnetizma, koji je sveprisutan i stvara Zemljinu težu.

Tako je on “video” linije etera kao cevi sile koja fizički postoji i koja je formirana od nizova usmerenih molekula u kretanju. Te linije moraju biti zatvorene i one teže da se skrate ili prošire. I to je upravo slika magnetnog polja koju su naučnici godinama pokušavali da dokuče i na kompjuterskim animacijam danas se jasno vidi kako te linije izgledaju – onako kako je Tesla pre skoro 100 godina opisivao.

Dakle, on je smatrao da eklektrostatički, strujni i magnetni fenomen postoje zbog elektrostatičkih molekularnih sila.
U stvari on je bio svestan da bilo koja ”stacionarna” lokacija na Zemlji (praktično svaki molekul, svaki atom) u stvari se kreće fantastičnom brzinom od 70 000 milja na sat. Elektrostatički naboj koji se prenosi unaokolo su struje između atoma i etera (koji se danas naziva jonosfera i počinje na visoni od oko 80 kilometara od zemljine površine i postire se joj oko 100 kilometara u svemir i deo je atmosferskog omotača.)

S obzirom da niko ne može držati jedan atom ili molekul savršeno mirnim, to je fantastično kretanje – svih atoma i molekula koji nose strujni efekat i stvaraju magnetno polje. Kako je magnetno polje proizvod električne struje, niko ne može proizvesti magnetno polje bez elektriciteta.
To znači da je čitava planeta prepuna elektriciteta.

Može li se taj elektricitet uhvatiti u samom eteru nekom antenom i sprovesti na Zemlju da obavlja neki koristan industrijski rad? Odgovor je - da! Ali...

CRPKA ZA ENERGIJU IZ KOSMOSA NAPRAVLJENA JE JOŠ PRE 80 GODINA - I NAMERNO JE RAZBIJENA

Poznato je da je Tesla 1931. testirao jedan automobil koji s e kretao bez goriva na ovu enrgiju iz etera (jonosfere). I te njegove antene i prijemnik su nestali.

Ali, manje je poznato da je inženjer, dr  Tomas Henri Morej (1892 – 1974) takođe napravio spravu koja je od kosmičke energije iz etera prozivodila električnu. Pokušao je da za nju dobije patent, 1930, ali nije mu nikada izdat. Njegova molba za patentom i danas je otvorena.

Morej je koristio običnu antenu i specijalno napravljene katodne cevi pomoću kojih je “crpeo” iz jonosfere  odgromnu količinu energije.

U jednom testiranju njegova sprava je radila neprekidno 157 sati i poizvela 50 kilovata snage. Nigde nije bila prikopčana ni za jedan izvor energije, a njeno strujno kola je ostalo potpuno hladno. Ništa se nije zagrevalo, ništa usijalo jer nije bilo nikakvog otpora i trenja koje oslobađa toplotu pri prolasku ove energije. Ona je prolazila glatko.

Morejeva sprava je radila u 29 etapa pomoću njegovih specijalnih detektor ventila, koje je bilo teško napraviti, i svaki je koštao oko 500 dolara tada. Samo jedan od četiri pokazao bi se podobnim za rad. Morej je imao i probleme da dođe do dovoljno čistog materijala kako bi napravio svoju mešavinu nečega sa čim je punio cevi i koja je imala ulogu da radi kao jednosmerna kapija za izuzetno visoko frekventnu  radijantnu energiju iz svemira, koja bi onda, uhvaćena subharmoničnom frekvencom radije išla kroz tu mešavinu u jednom nego u drugom pravcu. Jednostavno je bila tako usmerena.

Sklop od više delova čitave naprave omogućio bi jednu seriju kolektora koji su sadržavali dovoljno energije da budu korisni. Teoretski nije bilo ograničenja u broju kolektora koji bi s e mogli dodati na napravu, tako da nije bilo ograničenja u količini električne energije koju bi ta sprava mola proizvesti.

Morej je demonstrirao svoju spravu na zemlji, u vazduh, u avionu, pod vodom i ona je svuda davala električnu energiju.

Danas znamo da jedan kubni santimetar čistog vakuuma sadrži dovoljno energije da zgusne 10 na 80-ti do 10 na 120-ti grama materije. Tako je decenijama stara tvrdnja da vakuum sadrži neograničenu energiju – danas i dokazana.

Agenti jezuitskog bratstva, medjutim, perfidnim smicalicama su nastojali da se dočepaju principa njenog rada, a Franklin Ruzvelt je na jedan takav zadatak poslao izvesnog inženjera Feliksa Frejzera koji s e Moreju predstavljao kao simpatizer komunista.

Morej je brzo posumnjo da žele da ga pokradu, a marta 1940. je  bio i ranjen u svojoj laboratoriji. Frejzer je počeo i otvoreno da ucenjuje Moreja tražeći na uvid čitav projekat izrade skalamerije, a pošto mu je Morej to uporno onemogućavao, Frejzer je u nastupu besa sekirom razbio kompleksnu Morejevu  spravu. Morej godinama nije uspeo da je ponovo sastavi. Umro je 1974. verujući da su mu smicalicu smestili agenti KGB. Jednostavno nije shvatao da je Bratsvo kontrolisalo i KGB, i FBI i Ruzvelta i nacističku ratnu mašineriju. Bratstvo je jednostavno bilo mreža koja je radila na globalnom nivou.

Dakle, priča da je i danas nemoguće koristiti energiju etera jer ne postoji tehnologija za to je kao reći da je voda neupotrebljiva za piće jer nemate bunar. Reći da još ne postoji zamena za naftu i nuklearnu energiju je očigledno - NETAČNA!