Novembar, 2012
STVARNI RAZLOG IZBIJANJA PRVOG SVETSKOG RATA (2)
TAJNA PRUGE BERLIN - BAGDAD (Drugi deo)
Piše: Ivona Živković
Nemačko povezivanje sa Turskom preko pruge Berlin – Bagdad je imalo i dodatnu dimenziju u vidu vojnog sporazum, koji je odradio nemački general Liman fon Sanders, član nemačkog vrhovnog ratnog saveta. Sa ličnim odobrenjem kajzera Vilhelma, on je otišao u Konstantinopolj kako bi tamo organizovao obuku turske vojske. Logično, jer čitav region bi na taj način bio pod vojno obezbeđen.
Na izviđačkim poslovima otkrivanja naftnih ležišta, radio je lično Baron Maks fon Openhajm, koji je tečno govorio arapski, jedan broj diplomata i arheolozi. Istraživanja su vršena još od 1899. Zaključak nemačke ekipe je bio nedvosmislen- čitav region je bio pun nafte. (Nije poznato da li je nemačkim istraživačima tada bilo poznato da se i u Srbiji u regionu Toplica nalaze bogata ležišta naftom, što se i do danas ignoriše). Tako je i pruga nacrtana da ide tačno ovom naftnom trasom.
Nemci su na ovaj način praktično hteli da izigraju Britaniju i svu nafta iz Mesopotamije (Iraka) osiguraaju za Nemačku.
Maks fon Openhajm i trasa pruge Berlin- Bagdad. Openhajm je bio veliki kolekcionar mnogih antikviteta sa arheoloških nalazišta u Mesopotamiji. Imao je i svoj improvizovani muzej u Berlinu koji su "civilizovani" Saveznici 1943. tako bombardovali da su antikviteti razbijeni u stotine i hiljade parčića. Nemci su ove parčiće ipak decenijama studiozno sastavljali i lepili tako da su neki ponovo izloženi od pre nekoliko godina.
Openhajmove iskopine i danas zakrpljene statue pronađene na mestu današnje Sirije.
Pošto je veoma obrazovani plemić Openhajm bio i veoma zagriženi nemački imperijalista Britanci su ga smatrali opasnim špijunom i pažljivo su pratili sva njegova kretanja i putovanja po Orijentu.
Kao političar, Openhajm je bio i autor nemačke strategije ohrabrivanja Turske i Arapa u vođenju Džihada ili Svetih ratova protiv kolonijalnih silla Britanije, Francuske i Rusije. Openhajm je 1914 osnovao arapski list "El Džihad" koji je huškao Arape da povedu Sveti rat protiv Britanaca i Francuza. Nije li ovo upravo strategija (očito ukradena) koju danas sprovode MI6, Cia i Mosad zarad interesa Londona i dvoglave vatikanske zmije? Kad god u islamske zemlje treba stacionirati vojsku ili ih zbog nečega kazniti, u globalističkim medijima osvani vesti o islamskim teroristima.
Kako navodi Vilijam Engdal, pred samo izbijanje rata 1914-te, Openhajm je izvestio kajzera Vilhelma: „Kada Turci okupiraju Egipat, a u Indiji se rasplamsa revolt, tek onda će Englezi početi da gunđaju. Engleska je u stvari najranjivija u svojim kolonijama“.
Iz ovoga se vidi da Openhajm tada nije računao da će Britanija prva raspaliti vatru (skrivenim političkim spletkama) i to u srcu Evrope, u Bosni, a ne u dalekim kolonijama.
A upravo saznanje da je Nemačka obezbedila sigurne koncesije velikom delu Srednjeg i Bliskog istoka i te kako je uznemirilo London.
Zato su se, pored toga što su potegli sve svoje agente i diplomatske veze, kao i brojne poslovne smicalice na Bliskom i Srednjem istoku, kako bi se i oni dočepali koncesija u istom regionu, Britanci veoma studiozno dali na orkestriranje ratnog sukoba na Balkanu. Cilj im je bio mirovni sporazum kojim će prekrojiti čitav sporni region - zapravo čitav region kuda je planirana pruga Berlin-Bagdad.
Da je deo pruge koji prolazi kroz Balkan strateški istog značaja kao i deo na naftnim poljima u Mesopotamiji, zaključio je i britanski major Lafan, o čemu je nakon rata i zapisao:
“Da je projekat Berlin-Bagdad ostvaren, ogroman blok teritorija koje stvaraju svaku vrstu ekonomskog bogatstva i koje su nesavladive sa mora, bile bi sjedinjene sa Nemačkom” .
I to bi za Britaniju bila velika kopnena barijera.
SRBI - ČUVARI KAPIJE BRITANSKE IMPERIJE
“Rusija bi ovom barijerom bila odsečena od svojih zapadnih prijatelja , Velike Britanije i Francuske”, smatrao je Lafan.
(Naravno, u slučaju da im veza sa „prijateljima“ u Rusiji bude presečana, London ne bi mogao da izvrši oktobarsku revoluciju 1917. i zabije nož u leđa tada jednom od najmoćnijih careva, Nikolaju II, koji se takođe spremao na veliku industrijsku revoluciju sa naftom kao glavnim energentom.)
“Nemačka i Turska vojska bi u okviru toga lako udarile u naše egipatske interese, a od Persijskog zaliva čitav indijski deo naše imperije bi bio ugrožen. Luka u Aleksandriji i kontrola Dardanela bi uskoro dale Nemačkoj ogromnu pomorsku snagu u Sredozemnom moru”, pisao je Lafan.
A Sredozemno more je bilo vekovima za venecijansku vlastelu glavni trgovački put, veza između Evrope, Azije i Afrike. Ko je kontrolisao Sredozemlje taj je kontrolisao čitav svet.
“Samo pogled na mapu sveta pokazuje kako se lanac država proteže od Berlina do Bagdada: Nemačka imperija, Austrougarska, Bugarska, Turska. Samo jedan mali pojas teritorije blokirao bi put i sprečio dva kraja u lancu da budu povezana. Taj mali pojas je bila Srbija. Srbija je stajala mala, ali prkosna između Nemačke i velikih luka Konstantinopolja i Soluna, držeči kapiju Istoka. Srbija je bila zaista prva linija odbrane našeg istočnog imperijalnog poseda . Da je bila slomljena i namamljena u sistem “Berlin-Bagdad” tada bi naša ogromna, ali slabo branjena imperija uskoro osetila težak udar od nemačkog istočnog napada”, zapisao je britanski major R.G.D. Lafan.
I zato je aktivnost britanskih agenata u Srbiji bila najveća uoči samog izbijanja Prvog svetskog rata. Masonerija je kontrolisala vojsku i inteligenciju. Ne zaboravimo da je Živojin Mišić bio mason, a major Lafan je tada bio viši vojni savetnik u srpskoj vojsci koja je polako pripremana za predstojeći veliki “osobodilački” rat protiv Austrougarske i Turske - opasnih suparnika britanskoj imperijalnoj dominaciji.
ZAPALITI BALKAN I POBITI ŠTO VIŠE PAPSKIH PROTIVNIKA
Naravno, ovakva obuka i priprema srpske vojske verovatno ne bi bila moguća da brutalno nisu likvidirani poslednji Obrenovići zajedno sa preko 200 viđenijih i uticajnih Srba Majskim prevratom 1903. Tako obezglavljenom narodu, odsečenom od Habsburga, postavljana je na tron crnokosa dinastija Karadordjević ( ili Karageorgiju kako ih neki nazivaju vezujući ih za Rumuniju ili pre za severnu Albaniju pošto slave svetog Klimenta). Da li je ova porodica vlaška, albanska, cincarska i prokatolička ostaje i dalje otvoreno pitanje, jer svaki istoričar i danas zna da se o poreklu ove porodice malo zna). U svakom slučaju bili su podređeni Londonu, baš kao što je Albanija stvorena za potrebe britanskog plemstva. Bez njihove servilnosti Londonu Balkanski ratovi kao probni balon za destabilizaciju prilika na Balkanu ne bi bili mogući. Ovi ratovi još više su raspirili vekovnu versku i etničku mržnju na balkanskom prostoru, što je bilo upravo ono što je odgovaralo drevnoj vatikanskoj strategiji – divide et impera i u čemu je Vatikan i vodio glavnu reč preko svojih jezuitskih odreda.
“Srpska vojska bi bila spremna da preuzme napad i isprovocira ustanak i u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji i tako uzdrma austrijsku imperiju. Svako smanjenje austrijskih snaga koje bi bile naterane da intervenišu primoralo bi Nemce da povuku veliki broj trupa sa drugih ratnih poprišta”, rezonovao je Lafan
Živojin Mišić i njegov britanski savetnik general i baron Džordž Milne. Mišić koji je oženio austrijsku gospođicu dok su na tronu bili Obrenovići (što je možda doprinelo njegovoj boljoj karijeri), bio je zadužen za što veću pogibelj srpskih vojnika. I taj zadatak je ispunio i dobio titulu vojvode.
1300 srpskih golobradih mladića je ekspresno promovisano u kaplare i poslato na front kako bi "podigli moral" srpskoj vojsci u Kolubarskoj bici, a zapravo su poslati da bi bili ubijeni u velikom genocidu nad Srbima koji je perfidno izvršen tokom Prvog svetskog rata. I bio bi još veći da ga nije zaustavila moćna carska Rusija.
PODRIVANJE TURSKE IZNUTRA I MLADO i TURSKI POKRET
Mlado turski pokret imao je za cilj da iznutra uzdrma vlast turskog sultana Abdula Hamida II kao i da raspiri opšte nezadovoljstvo u svim delovima turske imperije uključujući i Balkan. Oni su nastali kao produžena ruka turske opozicije koja je svoj prvi osnivački kongres održala u Parizu 1902. Mladoturci su bili isto što je danas internacionalistička Soroševa organizacija "Otpor" ili "islamska" Al kaida, isto ono što su nekoliko godina kasnije bili boljševici i komunisti koji su imali zadatak da podriju carsku Rusiju.
Njihov uticaj je zbog velike mladalačke energije i avangardnih ideja odjekivao i na čitavom Balkanu - i po Bosni i u Srbiji. I tajna srpska organizacija „Crna ruka“ kojoj je pripadao Gavilo Princip bila je simpatizer mladoturskog pokreta. Njihovom političkom strankom "Ujedinjenja i napretka" rukovodio je komitet čiji su svi članovi bili obučeni i obrazovani na zapadnoevropskim univerzitetima, posebno u Parizu, koje je okupljala i instruirala lokanla masonerija preko nekoliko loža.
Mladoturci na kongresu u Parizu 1906. Iako iz dobrostojećih porodica i lepo obučeni, oni su bili opozicija u sopstvenoj zemlji koja je tada bila imperija. Program indoktrinacije mladih je jedna od najperfidnijih jezuitskih smicalica. Danas je Turska podređana imperijalnoj politici i interesima Velike Britanije i francuske i služi im kao kolonijalna pešadija koja obezbeđuje Bosfor i logistički obezbeđuje Izrael i Saudi Arabiju.
Frankofilija je tako postala moderna i u Srbiji pa su i mnogi srpski učitelji preko kojih je najviše vršena propaganda o važnosti otpora austrougarskoj i turskom sultanatu, odvođeni na studije Francusku, posebno Grenobl i Nicu. S obzirom da je većina stanovništva u Srbiji kao i u Bosni bila nepismena, učitelji su postali glavni agenti uticaja antiaustrijskog i antinemačkog raspoloženja. Srpski narod je ubeđivan da je došlo vreme da se oslobodi turskog zuluma, ali i da oslobodi svoju "braću" Hrvate i Bosance od austrijskog ropstva. Onda im je srevirana po istom principu "žarka želja" da se sa svojom "braćom" u Hrvatskoj i Sloveniji ujedine u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca pod dinastičkom krunom Karadjordjevića. U stvari pod krunom Velike Britanije.
Logično, jer još jedina svetska sila čiji bi interes bio da spreči propadanje Turske i austrougarske imperije i njene kontrole na balkanskim teritorijama na početku rata je bila Nemačka. I nju je trebalo uništiti.
Dakle, identičan obrazac u raspirivanju etničkih sukoba koji je primenjen poslednji put na prostoru bivše SFRJ u periodu 1990- 1999. u sukobima u Krajni, u Lici, Bosni, i na Kosmetu 1999. primenjen je i 1914. i 1915- te i kasnije u Drugom svetskom ratu.
Neidentifikovani koljači, ubice i vrlo dobro obučeni stručnjaci za masakre (danas se zovu teroristima jer koriste sofisticirane bombe) činili su tada zločine nad srpskim stanovnšvom, posebno u Mačvi. I svi ti zločini su nedvosmisleno pripisivani austrijskim vojnicima. O ovome se glas u Srbiji veoma brzo prenosio zahvaljujući medijima i pismenim učiteljima i sveštenstvu. I srpski narod je u to poverovao i uplašio se.
KNJIGA O MILUTINU
Ali, u poznatom romanu Danka Popovića „Knjiga o Milutinu“, koja je u vreme izdavanja izazvala veoma oštru polemiku u SFRJ er je iznela pred javnost i drugačiju sliku o Prvom svetskom ratu jasno se uočava ova vešta propaganda.
Na primer kada jedan junak pita neku babu iz Mačve: „Je li baba, jesu li opasne Švabe?“
“Nisu sve Švabe opasne, sinko. Opasne su Švabe koje govore naški“, odgovara mu baba.
“Ko su ti ljudi koji govore naški?” pita se jedan junak. Da li su to Južni Sloveni o kojima im stalno pričaju oficiri (čitaj masonske sluge) i u inostranstvu učena inteligencija?
Na zatečene prizore masakriranih i obešenih žena i seljaka isti junak postavlja pitanje:
„Jel to Švabe tako postupaju sa srpskim življem?
Ma kakve Švabe, radićevci i frankovci. U Bosni još gore. Srbe raseljavaju, u logore trpaju, imovinu i kuće im otimaju”.
I proganjaju se tako Srbi po Austriji, a sve zbog navodnog atentata na austrijskog nadvojvodu Ferdinanda koji je izveo izvesni Gavrilo Princip u ime srpskog naroda zarad njegovog “oslobodjenja”.
AUSTROUGARSKA DEMANTUJE ZLOČINE I OPTUŽUJE SRPSKU VLADU
Austrougarska je nastojala da ove pripisane joj zločine demantuje. Tako je austrougarski ambasador u SAD, dr Konstantin Teodor Dumba primio od svoje vlade zvaničan odgovor na optužbe britanskih i francuskih medija da je austrougarska vojska kriva za bojne zločine prilikom okupacije Srbije, pa je zvanično objavio demanti, koji je prenet u jednom omanjem stupcu u Njujork Tajmsu 27. marta 1915.
U demantiju se upravo optužuje zvanična Srbija i vlada Karadjordjevića kako nastoji da svali svu krivicu za zločine na Austriju i da „ne okleva da laže kako i priliči njenoj politici“.
Evo šta o toj srpskoj politici (iza koje stoji zapadnoevropska masonerija) kaže austrougarski ambasador :
„Potpuno svesna da će se u njene izjave malo verovati, ona (Srbija) je osigurala usluge jednog autsajdera , tj. ličnosti za koju ona misli da će iazazvati više poverenja u ovakve lažljive izveštaje. Marioneta za taj posao je nađena u ličnosti profesora Arčibalda Rajsa iz Lozane, koji bi trebalo da bude ne samo nepristrasan, već i da ima znanje o čitavoj situaciji, a pozvan je u Srbiju u nameri da on bude svedok navodnih zločina koje su izvršili austro-ugarski vojnici i da prosledi prikaze svoga istraživanja po čitavom svetu , posebno neutralnoj štampi“.
Za profesora Rajsa dr Dumba dalje kaže da je „majstor za sve“ , jer je neko vreme bio zaposlen u Crvenom krstu, a jedno vreme profesor Političke jurisdikcije na univerzitetu u Lozani. Takođe navodi da je on Nemac samo po rođenju, jer je postao naturalizovani Francuz.
„On je pozvan da istraži događanje u Srbiji uz asistenciju dva visoka srpska zvaničnika“.
Rajs je opisao austrijska zverstva iz Prvog svetskog rata i to objavio u svom izveštaju na 192 strane.
Zanimljivo je da su se kao najveći dokaz zverstava austrijskih vojnika nad Srbima smatrale fotografije na kojima su se jasno videli austrougarski vojnici (odnosno ljudi u austrougarskim uniformama) koji su se slikali sa svojim žrtvama. Zašto bi neko ostavljao tako dokaze o svojim zločinima?
Na čuvenoj fotografiji iz 1912. načinjenoj u Mačvi vide se obešene seljanke u narodnoj nošnji onako kako su izvedene iz svojih kuća. Lica austrijskih vojnika su neprepoznatljiva. Dumba tvrdi da su ove fotografije u stvari načinjene u Balkanskim ratovima, da su onda retuširane i doterane jer su njihovi negativi zadržani u Srbiji kako bi se dalje mogli koristiti.
“Poznata je činjenica da su Srbi za vreme Balkanskih ratova oblačili svoje osakaćene žrtve u srpske uniforme da bi onda ovo ovekovečili fotografijama. Verovatno je da su istoj prevari pribegli za svoga naivčinu iz Lozane i da su osakaćeni vojnici u stvari bili masakrirani austrijski i mađasrki vojnici izloženi srpskoj brutalnosti. Ovo izgleda verovatnije tim pre od kada su neki zvanični vojni izveštaji prosleđeni Beču predočili da se austrijske uniforme zloupotrebljavaju kao i komande i signali koje koristi austrijska vojska”, tvrdio je Dumba.
U svom eseju “Čujte Srbi” Arčibald Rajs (francuski državljanin) poručuje Srbima da se dobro čuvaju Nemačke, pa čak i proročki predviđa šta će se Srbiji desiti u budućnosti ako nastavi da sradajuje sa Nemačkom, umesto sa britanskim saveznicima (!)
Navodni austrijski vojnici poziraju sa srpskom žrtvom. Zašto? Fotografisanje zločinaca u adekvatnim uniformama je korišćeno u stvaranju brojnih etničkih sukoba širom sveta.
Zanimljivo je, međutim što je i Rajs u svom izveštaju nedvosmisleno naglasio da zločini koje su počinili nad srpskim nenaoružanim civilima Austrijanci su u stvari počinili profesionalni austrijski vojnici koji su bili Hrvati i Muslimani angažovani u austrougarskoj vojsci. I baš oni su bili veoma brutalni prema Srbima. Dakle, koliko je među njima bilo kriminalaca, jezuita, franjevaca i drugih agenata i plaćenika?
ZVANIČNA SRSKA POLITIKA : UJEDINJENJE SA KOLJAČIMA
U stvari, zverstva ovakvog tipa nisu ni bila do tada poznata, pa su u Prvom svetskom ratu srpski saveznici iz Velike Britanije očito bili srećni da ih koriste kako bi pokazali svetu koliko su Austro-ugari bezušni i surovi. Dakle, ako je to bilo tako, srpska vlada je morala znati i za krvoločne plaćenike iz Hrvatske i Bosne koje su Austrijanci koristili u svojoj vojsci. Zašto je onda insistirano na ujedinjenju sa "bratskim" koljačima jer zvaničan stav srpskog parlamenta je u to vreme bio: “Oslobađanje naše zapadne probljene braće”. I to je bio glavni cilj “srpske oslobodilačke borbe”. Zato je i srpski kralj (kako tvrde neki istoričari) nastojao da ovaj Rajsov izveštaj zataška.
U stvari, mnogi obični seljaci uopšte nisu znali šta se u ovom ratu stvarno događa i zašto se šalju na front.
Zato srpski oficiri (koje instruira masonerija) tako mobilisane seljake koji ne znaju ni da plivaju teraju preko Save u Austriju i Mađarsku da tamo oslobadjaju “braću” Hrvate i da“brane kosti naših vladara” . I preko reke oni vuku stoku i volove koji su im nezamenjivi u oranju zemlje. Ogroman broj stoke je uništen, trećina srpskog muškog življa pobijena u ovom orkestriranom “oslobodilačkom” ratu koji se i danas u školama tako naziva. Genocid koji je zaista izvršen nad Srbima istorija koju i danas diktira britanska masonerija to ne pominje. Ali je zato ovom svom genocidnom poduhvatu masonerija posvetila famozni spomenik Neznanom junaku na Avali, sprdajući se tako sa svakim Srbinom koji tamo položi venac.
Ambasador Dumba je takođe tvrdio da su optužbe da Austrijanci koriste ekspozivne metke su apsolutno netačne”. On čak izveštava da se pojedini srpski seljaci (ili obučeni kao seljaci) konstantno bave ometanjem njihovih vojnika, koristeći razne smicalice. Navodi i da je prilikom hvatanja jedne grupe srpskih husara koja je prešla mađarsku granicu, jedan od zarobljenih uspeo da pobegne, te da je njegovo ime bilo Majnhart Čažar, što očito nije srpsko ime.
Ova fotografija navodno prikazuje obešene srpske seljake. Zanimljivo je da su trojica u kvalitetnim vojničkim čizmama za jahanje.
BANKARSKE SMICALICE I KONCESIJE U MESOPOTAMIJI
Nakon mladoturske revolucije 1908. u Tursku je ustavom uvedena parlamentarna monarhija. Konstantinopolj je došao pod upravu sekularnog Komiteta mladoturskke stranke "Ujedinjenja i napredka", a britansko-turski odnosi su postali izuzetno dobri. I britanski ambasador u Turskoj je ovaj pokret, naravno, podržao.
Koncesije na naftu koje je turski sultan već dao Nemačkoj ova nova vlada odmah je videla kao "tešku korupciju sultana" i "ugrožavanje turskih nacionalnih resursa".
NACIONALNA BANKA TURSKE POD UPRAVOM LONDONA
Zato je već 1909. osnovana takozvana Nacionalna Banka Turske, a da bi bila što bolje ustanovljana tj. u skladu sa britanskim interesima, engleski kralj Edvard je tamo poslao uticajnog londonskog bankara, ser Ernesta Kejsela. Njemu se na putu u Tursku pridružio tada tajnoviti i bogati otomanski biznismen, jermenskog porekla, Kaloust Gulbenkian (inače obrazovan na kraljevskom koledžu u Londonu). Njegova porodica je takođe ušla u naftni biznis. Danas se ovakvi biznismeni nazivaju lokalnim tajkunima.
Takozvana Nacionalna Banka Turske u stvari nije imala ni jednog predstavnika otomanskog porekla u svom Upravnom odboru. U njemu su sedeli isključivo britanski plemići: Ugo Bering iz London bank, grof Kromer i baroni iz Ešbartona, Nortbruka Rivelstouna. U to vreme grof Kromer je bio guverner Bank of England. Ovaj elitni britanski plemićki entitet je u Konstantinopolju onda stvorio novi ogranak nazvan Turkish Petroleum Company, u kome je Gulbenkian imao udeo od 40 posto. Cilj je bio da od Sultana dobiju naftnu koncesiju u Mesopotamiji što je bio cilj i nemačkog plemstva. Istovremeno, drugo preduzeće koje su kontrolisali Britanci, grofovi i baroni, bilo je Anglo-Persian Oil Company. Ova kompanija je takođe nastojala da proširi svoje već postojeće koncesije na iskorišćavanje nafte u Persiji prema Mesopotamiji.
Time su nesuglasice sa Nemačkom još više zaoštrene. Treći igrač i jedini sa već ugovorenim pravima na korišćenje nafte u Mesopotamiji je bila kompanija Baghdad Railway Company iza koje je stajala Deutsche Banka. I Britanci su grozničavo nastojali da to promene kupovinom akcija.
Kako dalje piše V. Engdal, kombinovani britanski napori terali su nemačku grupu u kompromis. Tako je 1912-te i ponovo rane 1914- te uoči rata uz podršku britanske i nemačke vlade Turkish Petroleum Company (kojom je upravljalo isključivo britansko plemstvo) bila restruktuirana, a njeno učešće u kapitalu je udvostručeno. Pedeset posto kapitala je tako ubačeno u Anglo-Persian Oil Company, koju je tajno posedovala britanska vlada. Od drugog dela 25 posto kapitala je držala Anglo-Dutch Royal Dutch Shell grupa. I konačnih 25 posto je zadržala Deutsche Bank grupa, jedina koja je do tada imala prava da eksploatiše naftna izvorišta sa obe strane bagdadaske pruge.
Konačno, Shell i Anglo-Persian Company su se složile da Gulbenkianu daju 2,5 posto svog udela. Gulbenkian, koji je kasnije postao i engleski državljanin, inače je bio poznat po nadimku “mister pet posto”.
Tako je konačno 28. juna, 1914-te takozvana Turkish Petroleum Company dobila od Sultana koncesiju na naftu. Kakva ironija: dobili su kao nacionalna kompanija turske koncesiju od sopstvene vlade na sopstvenoj teritoriji. Ovakve poslovne smicalice su upravo bile vrhunska specijalnost bankara iz londonskog poslovnog kartela. (I u Srbiji i Hrvatskoj i sl. danas svi “domaći” najveći tajkuni posluju sa kapitalom koji je vlasništvo nekoga iz ove bankarske elite i naravno vodi se na raznim offshore fondovima jer vlastela nije voljna da plaća porez.)
Ipak, Prvi svetski rat im je bio neophodan kako bi Versajskim dogovorom konačno osigurali pravo na čitava naftna polja u Mespotamiji , a što su postigli stvaranjem protektorata nazvanog Irak. Nemačka više nije mogla ništa da dobije kao gubitnica. Francuske i britanska vlastela su, međutim, nastavile da se natežu oko Iraka (kao i Sirije) sve do danas. Katolički deo nemačke vlastele koji se priklonio britanskim interesima fantastično je profitirao u ovom ratu.
BRITANSKI AGENTI RADILI SU I NA STVARANJU ALBANIJE
Britanski diplomatski i obaveštajni operativci takođe su igrali ulogu i u stvaranju nezavisne Albanije na Balkanu, koja se decenijama sistematski širi preko Kosova u Veliku Albaniju. Ključna figura britanske agenture u to vreme je bio Obri Herbert, član parlamanta i obaveštajac. Obri je bio sin Henrija Herberta , četvrtog grofa od Karnvona, bogatog zemljoposednika, britanskog ministra i plemićkog poručnika u Irskoj. Obri Herbert je podsticao albansku nezavinsot od Turske 1907., a zbog svog plemićkog porekla nuđena mu je dva puta i kruna Albanije (kao britanskog poseda, što je ona i danas kada slavi 100 godina postojanja i koristi ovaj anglikanski naziv), ali ga je od toga odgovorio njegov prijatelj premijer Askvit. I na Kosmetu i u Škiferiji se nalaze velika nalazišta nafte i druge rude. Borba kosovskih Albanaca za nekakvu "nezavisnot" je samo sprdnja za ovaj neuk i manipulisan narod koji i danas služi britanskim interesima, a čitav region izložen nemilosrdnoj pljački ovih lakomih plemića. Pregovori koji se danas nameću tobožnjoj srpskoj i kosovskoj vladi oko međusobnog priznanja nisu ništa drugo do vlastelinska sprdnja sa svojim tupavim robovima koji su umislili da su zaista nekakvi državnici i političari. Dakle, VELIKIMA DOBIT, MALIMA ILUZIJE.
Obri Herbert nesuđeni kralj Albanije.