DA LI SU ŠETNJE KOSMONAUTA PO MESECU SNIMLJENE NA ZEMLJI?

Piše:
Ivona Živković

Skeptci koji su pažljivo analizirali fotografije i filmske snimke načinjene prilikom spuštanja američkih astronauta na Mesec dovode u sumnju mnoge tvrdnje iz ove misije.

Apolo 11 - Armstrong, Kolins i Oldrin

Neki smatraju da astronauti uopšte nisu bili ma Mesecu i da je sve laž, dok drugi veruju da su možda bili, ali da snimci koji su prezentovani javnosti, ipak, nisu načinjeni na Mesecu, već su snimljen na Zemlji. Režirao ih je i snimao lično, jedan od najvećih svetskih reditelja, Stenli Kubrik. Ovo drugo, kao verovatnija pertpostavka ima daleko više pristalica, jer se svaka sumnja upravo je bazirana na analizi snimaka sa Meseca.
Logično je shvatiti i želju NASA da ima što veći publicitet i promoviše i opravda program Apolo (sedam putovanja na Mesec) za koji su potrošene ogromne pare od poreskih obveznika, a što bi bez efektnih snimaka bilo nemoguće.
Najzad, sasvim je moguće da astronauti na Mesecu nisu mogli da načine nikakve snimke jer temperature variraju u hladu i na Suncu od -80 do + 90 stepeni Celzijusovih, a ni jedan film to ne bi mogao da podnese. Jednostavno bi se emulzija smrzla ili rastopila. Takodje, X- zraci zbog nepostojanja atmosfere zamaglili bi sliku, a ultra violetni zraci izobličili boje. Snimci sa Meseca su, medjutim, perfektni.
Za snimanje fotografija je NASA koristila Hasselblad 500 EL - /70, specijalne konstrukcije i sa posebnim kompletom Zeiss objektiva i Kodakovim specijalnim filmom. Tako su snimci i za ove firme bili jedinstvena reklama, mada se film koji je mogao da izdrži takve vremenske promene nikada nije pojavio u prodaji. Isti je slučaj i sa filmskom kamerom.
O tome koliko su na direktnom prenosu zaradile američke televizije, ne treba ni govoriti, jer je "direktan" prenos (doduše odložen nekoliko sati) gledao bukvalno ceo svet.
Šta je zaista istina zaključite sami iz ovih nekoliko zanimljivih opservacija koje iznose skeptici i tumačenja koja je dala NASA sa svojim pristalcama.

PRAŠINA: Mesečev Lunarni modul (LEM) ima motor za spuštanja zapremine 4535 kg na dnu modula sa ispusnim potiskom od oko 450 do 2700 kg. Tako se prilikom spustanja koristi kratak pritisak od 450 kg kako bi se usporio pad na tlo. Nije li logično da takav spust napravi mali krater u mekom peskovitom tlu ispod izduvnog otvora i podigne ogromnu količinu mesečeve prašine, koja bi se zatim nataložila i na samom modulu, a posebno na stajnim nogarama. Na fotografijama se medjutim vidi da su nogare sa stajnim tanjirima savršeno čiste. Baš kao i čitav modul. Ispod LEM-a nema nikakvog kratera.

NASA, medjutim, tvrdi da se stvari razlikuju na Zemlji i Mesecu upravo po tome što čestice vazduha na Zemlji mogu I posredno da vrše pomeranje prašine nakon duvanja, tako da sila duvanja može biti mnogo manja od učinka koji ta sila stvara. Tako se na Zemlji sa manje duvanja može pomeriti više prašine. Na Mesecu vazduha nema, pa se pomera samo onoliko prašine na koju sila duvanja direktno deluje. Takodje se navodi da su motori isključeni pre spuštanja i da je LEM praktično u poslednjim metrima spuštanja bukvalno pao na Mesečevo tlo.

To znači da je LEM pomerio veoma malo prašine tik ispod mesta na koje se spustio. Tako je verovtno prašina ispod modula ostala u manjem sloju nego u okolini.
Ali, odakle onda tako duboki otisci stopa pored samog lendera, pitaju skeptici?

STOPE: Gravitacija na Mesecu šest puta je manja od Zemljine, pa kosmonaut u opremi teškoj 140 kilograma teži tamo samo 30. Za tu težinu su otisci stopa na tlu preduboki, tvrde skeptici. Otisci stopa nastaju zbog istiskivanja vlage iz tla, a pošto je na Mesecu nema, nisu ni mogli nastati otisci idenični onima koji su snimljeni prilikom proba šetnje na Zemlji. Neke novine su taj otisak stope sa Zemlje objavile na naslovnim stranama pre poletanja Apola 11. Kako to da u otiscima stopa na Mesecu nema razlike?

SENKE: Primedba skeptika su i senke. Jedini izvor svetla ma Mesecu je Sunce. To znači da senke moraju biti mnogo izraženije, skoro crne, pošto nema drugog izvora svetla da ih umanji. Kako nema ni vazduha, svetlost se ne rasipa i ne prelama.
Na slikama sa Meseca, medjutim, uočljivo je da se senke pružaju u različitim pravcima, umesto da sve budu paralalne, kao i da su osvetljeni često i delovi koji bi po rasporedu senki na drugim vidljivim objektima, morali biti u mraku ili bar dobro zasenčeni.

Na primer, strana LEM-a koji je u senci šljašti, što znači da postoji i drugi izvor svetla. Takodje, silazak Edvina Oldrina iz LEM-a koji se spušta baš niz zasenčenu stranu, pokazuje da je on savršeno dobro osvetljen, iako ne bi trebalo.

NASA, medjutim, kaže da Sunce nije jedini izvor svetla na Mesecu, već je to I Zemlja, ali postoji i refleks sa mesečevog tla.
Ali ako je svetlo sa tla tako jako da može da osvetli kosmonauta koji je u senci, onda bi iza njega morala da bude i bleda senka, tvrde skeptici. Ali nje nema. Refleskija koja dolazi od tla može biti najviše 7 %, (koliko osvetljava i aflalt), a to je nedovoljno da osvetli tako dobro čitavog kosmonauta.

Ako se pogleda kamnje sa leve strane, koje je mnog bliže tlu, onda na njemu ne bi trebalo da bude senke uopšte jer bi se od refleksije tla osvetlilo.

Takodje je neobično kako su svi kadrovi dobro komponovani, ako se uzme u obzir da kosmonauti nisu mogli d galedaju kroz vizir kamere jer im je ona bila nakačena na grudima. Pored toga, nisu mogli da menejaju objektive i film u aparatu, jer je to bilo nemoguće sa rukavicama koje su nosili. Ipak, promene objektiva su uočljive. Neki snimci su pravljeni sa baš širokim objektivom (koji je inače i Kubrik često koristio u svojim filmovima).

Različite dužine senki iako se dva kosmonauta nalaze na veoma malom odstojanju.
NASA je demantovala da je koristila bilo kakva dodatna osvetljavanja na Mesecu.

ZVEZDE: Skeptici su pitali i zašto na Mesečevom nebu nema zvezda. Pošto Mesec nema atmosferu one bi trabelo da budu vidljive i danju.
NASA kaže da zvezda nema jer su se sva spuštanja odvijala danju, a to nači da je tada na Mesecu svetlost izuzetno jaka, kao u zemaljskim pustinjama po jutarnjem suncu, kada se moraju nositi naočare. Iz tog razloga je NASA u kamere stavila takvu blendu da samo minimalna količina svetlosti ulazi, a vreme ekspozicije je smanjeno toliko da dozvoli samo neophodnu količinu svetlosti dovoljnu za dobijanje snimka. Zvezde se u takvim uslovima snimanja ne mogu videti, jer je za to potrebna duža ekspozicija i osetljiviji film. I najnoviji snimci planete Zemlje i Svemirske stanice sa Šatlom toliku blješte da se blenda mora maskimalno zatvoriti. Ni na jednom snimku Zemlje iz svemira ne vide se zvezde.

Ali, skeptici pokazuju fotografiju koja je snimljena samo nekoliko trenutaka nakon sletanja Apola 11 kroz prozor LEM-a. Tačkice na nebu, ne mogu biti ništa rugo do zvezde, zar ne? Dakle, ipak su uhvaćene na snimcima sa Meseca.
KORIŠĆENJE ISTE POZADINE: Filmski trikovi se zapravo prave efektom "chroma key" gde se pozadina iza objekta koji je u stvarnosti snimljen u studiju, ispred npr. čiste plave površine, može zameniti snimkom nekog drugog ambijenta. Nekoliko različitih misija Apola pokazuje identične delove pozadine.

Ove tvrdnje su NASA stručnjaci pobijali veoma komplikovanim premeravanjima 3D prostora, dokazujući da rastojanje nekih tačaka koje u dve dimenzije deluje kao da je isto, zapravo u stvarnosti to nije, te da je ista pozadina samo privid.

SAGOREVANJE GORIVA: NASA kaže da je gorivo koje koristi LEM prilkom uzletanja mešavina hidracina i dinitrogen tetroksida (oksidanta). Ove hemikalije se pale kontaktom i daju providan produkt. Zato se plamen prilikom sagorevanja ne vidi.
Jedan snimak kojim mašu skeptici pokazuje da se prilikom uzletanja jednog LEM-a sa Meseca pojavio plamen.
Ovo na Mesecu nije moguće ako nema kiseonika.

ZRAČENJE: Skeptici kažu da bi na putu do Meseca astronauti morali da prodju veoma opsano područije jakog X - zračenje, koje postoji u Van Alenovom magnetnom pojasu. Taj pojas hvata opasne čestice solarnog vetra koje stižu na Zemlju sa Sunca i skreće ih. Zbog ovoga je svako putovanje u svemir veoma riskantno. Prvi pojas se nalazi na 272 milje od Zemlje, a radijacija je najveća u periodu maksimuma solarnih erupcija. To se dogadja svakih 11 godina.
Upravo su 1969. i 1970 godina bile veoma nepovoljne za putovanje u svemir.
NASA tvrdi da su astronauti taj pojas prošli veoma brzo, samo za nekoliko sati, a i metalna školjka kapsule pružila im je neku vrstu zaštite od prekomernog zračenja(?)

Najzad, da bi se napravila takva prevara stotine ljudi iz NASA bi morale da budu uvučene u konspiraciju, što smanjuje verovatnoću njene uspešnosti. Sa njima je saradjivalo još hiljade ljudi iz raznih ugovornih kompanija. I ne samo to. Uzorci tla koji su doneti sa Meseca dati su na analizu stotinama stručnjaka iz čitavog sveta. Na njima je evidentno da su oni bili u vakuumu milijardama godina, bez dejstva vlage, i pod visokim stepenom kosmičkog zračenja. Oni su zasuti meteoritima koji prilikom udara na tlo nisu sagorevali, kao što je to slučaj kada meteroriti padnu na zemlju.
Skeptici tvrde da je najveći broj učesnika misije imao samo mali deo informacija, dok je uvid u čitav program imalo samo nekoliko ljudi. Takodje podsećaju da je
dve godine pre misije Apolo 11, Verner Fon Braun, glavni konstruktor programa, bio na Antartiku, gde je bilo glavno mesto za skupljanje mesečevih kamenova(!)
Amerikanci se ponovo spremaju da idu na Mesec, ali tek 2018. godine. Sa potpuno novom tehnologijom misija će koštati 140 milijardi dolara. Skeptici sada pitaju zašto sve novo, ako je ono od pre trideset godina već bilo toliko uspešno?

EDVIN OLDRIN SE NALJUTIO
Sredinom septembra 2002., u jednom hotelu na Beverli Hilsu u Kaliforniji, izvesni Bart Sibrel sreo je kosmonatuta Apola 11, Edvina Oldrina (tada 72 godine) i tražio mu da stavi ruku na Bibliju i zakune se da je bio na Mesecu. Oldrin se razbesneo i udario ga pesnicom, nakon čega je morala da interveniše policija.

Lokalne novine "Huntsville Times" od 9. septembra 2002., incident su komentarisale time da je Oldrinu dosadilo da objašnjava "neukim američkim skepticima", kojih je sve više, da odlazak na Mesec nije bio laž. I ne samo to. Novina tvrdi da su isti ti skeptici naklonjeni i teorijama zavere, veruju u medijske manipulacije, unapred pripremana dogadajnja, i ubedjeni su da je holokaust napravljen od strane samih Jevreja samo radi stvaranja kulta i sl.
Hantsvil je, inače, mesto gde su konstruisane sve kosmičke rakete, pa i Saturn V, koji je nosio kapsule programa Apolo.

ŠTA O SVEMU MISLI ING MILIVOJE JUGIN

"Nema tu nikakve prevare" - kaže naš najbolji poznavalac misije Apolo, inž Milivoje Jugin. "Znam , jer sam bio tamo, ne samo na lansiranju Apola 11, već sam bio i na pripremama kosmonauta. Bio sam sa njima kada su oblačili odela pred ulazak u brod. Najzad, da ima nečeg spornog, zar to Rusi prvi ne bi otkrili? Oni su sve mogli da prate. Ni jedan ruski kosmonaut mi nikada nije izneo svoje sumnje.
Zanimljivo je i što se sumnja pojavljuje samo kod Apola 11, a bilo je još šest misija na Mesec. Ne, ja ne verujem u prevaru."
Ipak, u svom intervju koji je dao za magazin "Astronomija", Jugin navodi i zanimljiv susret iz jula 1969. sa Ernstom Štulingerom, zamenikom Vernera Fon Brauna glavnog konstruktora NASA. Kako je u to vreme lansirana na Mesec ruska "Luna 15", automatska sonda koja je trebalo da sa Meseca donese uzorke tla, Štulinger mu se poverio
da bi uspeh te misije bio za NASU katastrofa. Tada bi kongresmeni pitali zašto se troše milijarde dolara iz budžeta na obuku ljudi, ako Rusi to mogu da obave bez ljudi. Kada se "Luna 15" razbila o mesečevo tlo, baš na dan poletanja Apola 11, Štulingeru je laknulo.
Dakle, NASA je MORALA da ima uspešnu misiju na Mesec.

FRANCUSKI DOKUMENTARAC O PREVARI
Dokumentarni film "TAMNA STRANA MESECA", autora Wilijama Kerela snimjen je za francuski "Point du Jour Production" and "Arte France" u originalnom naslovu "Operation Lune". U filmu, udovica Stenlija Kubrika otkriva da je on bio angažovan 1969. od strane američke državne aministracije da snimi kadrove šetnje kosmonauta iz misije Apolo po Mesecu. Kubrik je to uradio u istom studiju gde je upravo završio i svoj najpoznatiji film "Odiseja u svemiru 2001."
Kubrik je za to koristio specijalne Zeiss objektive koji su napravljeni baš za potrebe NASA-e, a poznavaoci njegovog rada znaju da je on pravi majstor u radu sa objektivima, te da posebno voli široke objektive. Za uzvrat, Kubrik je dobio te objektive da kasnije snimi svoj film "Beri Lindon" za koji uopšte nije korišćeno veštačko svetlo, već samo svetlost sveća.
Jednostavno, u to vreme "hladnog rata", za administraciju Ričarda Niksona bilo je važnije da astronauti budu vidjeni da hodaju po Mesecu, nego da zaista idu na Mesec, navodi se u filmu. Kako su se plašili da neće moći da dobiju dobre snimke sa Meseca, ili da misija potpuno propadne, želeli su da imaju snimke šetnje, za svaki slučaj.
Inače, Kubrikov satirični film "Dr Strangelove" iz 1964. o sumanutom američkom generalu koji želi nuklearni rat sa Rusima, bio je, kažu, omiljeni Niksonov film.

Objavljeno u "Svedoku".

www.geocites.com/apollofacts
www.apollohoax.com
www.jfkresearch.com